Reč agorafobija nastala je od dve grčke reči agora – pijaca (otvoren prostor) i fobia – strah.

Ova vrsta poremećaja je prvobitno označavala strah od otvorenog prostora, dok se danas pod tim pojmom podrazumeva skup strahova u vezi s javnim mestima, otvorenim prostorom i mnoštvom ljudi.

Jedna od karakteristika agorafobije jeste postojanje intenzivnog straha od javnih mesta, odnosno prostora iz kojih oboleli teško mogu da se „izvuku“, i još teže da im se ukaže zdravstvena pomoć ako im bude potrebna, i ti prostori su npr. trgovi, mostovi, tuneli ili bilo kakva vrsta javnog okupljanja. To su mesta koja tim osobama stvaraju strah da će se osećati uplašeno ili proizvesti napad panike, od koje oni neće moći da se odbrane.

Utvrđeno je da agorafobija spada u kompleksne poremećaje sa mnogo simptoma i oblika. Istraživanja kažu da se retko kad javlja u detinjstvu, najčešće se javlja između 25. i 34. godine kod žena i 30. i 44. godine kod muškaraca. Pre nego što se javi poremećaj, obolela osoba ima izraženu preosetljivost, uveliko izražene strahove i fobije, kod dece odbijanje da idu u školu, tj.da se razdvoje od roditelja.

U prvim fazama razvoja mogu se primetiti simptomi koji nisu karakteristični za ovu vrstu poremećaja, i mogu da traju mesecima, pa i godinama, a da tek kasnije počne ispoljavanje simptoma koji su vezani za poremećaj. Pod nekarakterističnim simptomima misli se na konstantna stanja napetosti i straha, čemu oboleli obično ne pridaju  značaj, ili ih zanemaruju.

Retki su slučajevi kada poremećaj nastaje naglo. Osoba prvo doživljava neke situacije u kojima oseća strah ili paniku. Snažno lupanje srca, nemogućnost da se udahne vazduh, nelagodne misli koje prolaze kroz glavu (smrt od infarkta, gušenje, gubljenje kontrole nad sobom i ludilo). Posledice ovakvih neprijatnih situacija dovode do agorafobije.

Postoje slučajevi kada su i neke stresne situacije u životu čoveka uslov za razvoj agorafobije. To su najčešće: razvod, ozbiljna bolest obolelog, ili nekog njemu bliskog, smrt voljene osobe, neslaganje sa voljenom osobom, usamljenost, itd. Nije isključeno da se poremećaj pojavi iz „čista mira“, čak i kad stresne situacije  izostanu, što dalje implicira da takvi relevantni događaji mogu da budu samo pokretači simptoma koji su već postojali.

Klinički simptomi agorafobije

Kao što smo je rečeno na početku, agorafobija nije samostalan poremećaj koji se sastoji u „strahu od otvorenog prostora“, već je psihijatri povezuju sa drugim oblicima straha, specifičnim poremećajima i drugim fenomenima.

Depresija, alkoholizam, narkomanija nisu simptomi agorafobije, već simptomi koji su uglavnom karakteristični za neke druge poremećaje, ali nije isključeno da mogu biti presudni za razvoj agorafobije.

Seksualni poremećaji i smetnje su sindromi koji uglavnom prate agorafobiju, što je razumljivo pošto bilo kakav strah ili panika kod ljudi smanjuje sposobnost da se prepuste i zato su obolele osobe često povučene, stidljive i plašljive. Agorafobija je jedan od poremećaja koji dovodi do osiromašenja u svim segmentima života, kao i do pada aktivnosti, koje se obično svode na minimum (izlaze iz kuće samo kada je to neophodno ili prekopotrebno). U kući se osećaju najsigurnije, zaštićeno od svega. U težim slučajevima se vezuju za krevet, i u stanju su tu da provedu dane, mesece, pa i godine. Ono što je specifično je da obolele osobe strahuju takođe i od svih vrsta javnih prevoza, a vožnja sopstvenim prevozom im ne stvara nikakav strah.

Prema kognitivnoj teoriji, agorafobija može biti uzrokovana uticajima sredine i lošim vaspitanjem u detinjstvu (potiskivanje osećanja, nekomunikacija sa spoljašnjim svetom, naučeno ponašanje izbegavanja za bilo kakve probleme, zatvorenost…). Majke su im obično dominantne, dok su očevi povučeni. Nije im dozvoljeno „da budu samostalni, ispoljavaju inicijativu i da se osećaju lično slobodnim“, kako su to sami pacijenti priznali. Nesigurni su, uvek poslušni, nemaju slobodu, što otežava njihov lični razvoj, i sprečava formiranje ličnosti, samostalnost i individualnost. Ponekad su nezreli psihički, emocionalno i seksualno sa strahom razdvajanja od majke. Ono što razlikuje agorafobiju od drugih poremećaja straha jeste to što obolela osoba mora konstantno pored sebe da ima nekog ko joj je od poverenja, neko ko je spreman da bude zaštitnik.

Brojna istraživanja su pokazala da je poremećaj rasprostranjeniji među ženskim polom, i da kod njih postoji veći rizik za razvoj agorafobije. Smatra se da je ovakav zaključak uslovljeno time što žene mnogo lakše iskazuju bilo kakvu vrstu straha, nego što je to slučaj sa osobama muškog pola.

Zbog njihovog načina života i razmišljanja, oboleli u kasnijim fazama razvoja agorafobije često razmišljaju o samoubistvu. Prema istraživanjima, broj pokušaja samoubistva kod osoba obolelih od bilo kakve vrste anksioznosti je znatno veći nego kod pokušaja normalnih osoba.

Napadi panike predstavljaju najvažniji psihopatološki fenomen u poremećaju.

Napad panike je „provala pravog užasa ili straha velikog intenzita, zbog doživljavanja ugroženosti i pretnje smrti“. Ispoljavaju se nedeljama, mesecima. Javlja se preokupiranost strahom koja može veoma brzo da dobije šire razmere i ponovo dovede do napada. Zbog adrenalina se ubrzava rad srca, osoba ne može da dođe do daha, slabije vidi, dlanovi joj se znoje, telo drhti, javlja se mučnina i vrtoglavica i navala krvi u lice. Ljudi često pomisle da će se onesvestiti, doživeti srčani udar, ,,poludeti“ ili umreti. U takvim trenucima osećaju se paralizovani i bespomoćni, previše skeptični i prati ih doživljaj da ne mogu ništa da urade za sebe.

Pogrešno tumačenje telesnih senzacija je glavni razlog pojave napada panike. Telesne senzacije mogu biti ugodne ili neugodne, a da isto izazovu napad jer se oni boje bilo kakve neuobičajene promene na sopstvenom telu. S druge strane, ne možemo da tvrdimo da je pogrešno tumačenje telesnih senzacija jedini razlog nastanka napada, jer postoje i slučajevi pacijenata kojima se napad dogodio u snu i koji ne razmišljaju na taj način o telesnim promenama.

Neprijatan strah uzrokovan panikom je obično u vezi sa doživljajem smrti i gubitkom kontrole i razuma, što spada u psihičke simptome napada panike.

Hipohondrični simptomi često su prisutni kod napada panike. Strah za sopstveno zdravlje, misli o oboljevanju od neke teške bolesti, osećaj nepodnošljivog bola u nekim delovima tela i uverenost da su zaista bolesni, kada za tim ne postoji razlog.

Takođe čest psihopatološki fenomen kod napada panike je strah od ludila i uglavnom se javlja kod pacijenata koji ne razumeju svoje simptome, jer su se javili neočekivano.

Fobično ponašanje izbegavanja se javlja sukcesivno. U početku se izbegavaju samo mesta gde su oboleli pretrpeli neku vrstu neprijatnost. Broj mesta i događaja se postepeno povećava, dok sebe ne dovedu do takvog konstantnog i specifičnog ponašanja izbegavanja, kada agorafobija dobija najšire razmere. Ističe se da takvo ponašanje može da bude korisno, jer sprečava širenje straha, dok s druge strane ono u potpunosti smanjuje aktivnost, pa i kvalitet života, i njihova jedina aktivnost je egzistencija porodice.

Specifični oblici straha su uključeni u kliničke simptome agorafobije i nekad su veoma važni za otkrivanje poremećaja (npr. strah da se ostane i bude sam, strah od putovanja, kupanja u kadi, vožnje liftom, avionom i razdvajanja od bliske osobe…).

Strah od straha se javlja kao posledica napada panike. U osnovi je osećanje bespomoćnosti. Kao i kod straha od ludila, ne mogu da podnesu gubitak kontrole. Osećanje bespomoćnosti ostavlja toliko duboke tragove u ličnosti da obolela osoba, ako ponovo doživi sličan trenutak u kasnijem životu, razvija strah od straha i osećanje da ono nikad neće prestati.

Kao najčešći i najvažniji simptom agorafobije, izdvaja se strah da se ostane sam, jer kada su oboleli sami, oni strahuju od nemogućnosti da im se ukaže pomoć u slučaju da se javi napad panike, kada oni postaju bespomoćni.

Ponašanje osobe obolele od agorafobije

Postoji veliki broj zabeleženih oblika ponašanja, na primer, sigurnije se osećaju kada pada kiša ili kada je mrak i tada češće izlaze iz kuće. Uvek biraju mesta u pozorištu ili bioskopu koja su bliža izlazu radi „slučaja opasnosti“. Skoro nikada ne koriste javni prevoz, dok im vožnja sopstvenim kolima uliva sigurnost.

Najčešći oblik ponašanja je psihomotorna uznemirenost. Ne drži ih mesto, jedino žele da se osećaju bezbedno i sigurno.

Izbegavanje je zastupljeno u skoro svim oblicima agorafobije. Osećanje ugroženosti izaziva povlačenje i izolaciju. Jedina sigurnost su im važne osobe u njihovim životima i to su najčešće članovi porodice i partner.

Lečenje

Svi modeli lečenja agorafobije kao osnovu imaju kvalitetan odnos između terapeuta i pacijenta, precizno definisanje ciljeva u lečenju i korišćenje lekova. Razlikuju se po obliku psihoterapije koju primenjuju.

Kao i kod svih poremećaja koji se leče psihoterapijom, od izuzetne je važnosti prvi susret pacijenta sa terapeutom. Za pacijente lečenje predstavlja veliki korak, koji zahteva redovan odlazak kod lekara, oduzimanje vremena, uzimanje lekova i poslednje, ali i najbitnije, suočavanje sa istinom. Za njih je svako remećenje svakodnevnice katastrofalno,i u tom slučaju osećaju strah da će izgubiti i taj život što su imali.

Takođe, terapeut je dužan da razume pacijenta. Njegov zadatak je da otkrije pravu prirodu i poreklo poremećaja. Pacijent mora da oseti sigurnost kod terapeuta, naročito one osoba koje su u strahu. Neophodno je uspostaviti topao i prirodan odnos sa pacijentom jer u suprotnom terapija može imati negativne posledice.

Lekovi u tretmanu lečenja agorafobije imaju za cilj da umire pacijente, a potom da započnu analizu. Primenjuju se za „kontrolu biološkog dela poremećaja i uspostavljanje biohemijske ravnoteže, suzbijanje napada panike i pratećih simptoma i oblika ponašanja,straha od straha i fobičnog ponašanja izbegavanja,hroničnog straha karakterističnog za periode između napada panike,komplikacija poremećaja,socijalnih i profesionalnih osiromašenja koja nastaju kada se oboljenje neblagovremeno leči i najzad priprema pacijenta za primenu psihoanalitičke psihoterapije“.

Sledeća faza u lečenju obuhvata otklanjanje straha i nesvesne interpsihične i intrapsihične konflikte, što podrazumeva korišćenje neke od psihoterapije (psihoanaliza, bihejvior, porodična, partnersko – bračna psihoterapija).

Završnu fazu lečenja terapeut mora postepeno da najavljuje, jer bi osobe sa aforafobijom traumatično doživeli nagle prekide, a to može dovesti do ponovnog javljanja straha.

Ključna faza i potvrda uspeha u lečenju je prestanak potrebe za korišćenjem farmakoterapije