Osobe sa izbegavajućim poremećajem ličnosti imaju konstantni osećaj nesigurnosti, inferiornosti i neadekvatnosti. Preosetljivi su na kritike i odbacivanje od strane drugih. Izbegavajući poremećaj ličnosti želi socijalne interakcije, želi društvo, ali ostaje bez njega zbog svoje plašljivosti. Inhibovani su u novim interpersonalnim situacijama do stepena povlačenja, naglašavaju potencijalne opasnosti i rizike svakodnevnog življenja, ali ne do stepena fobičnog izbegavanja. Restriktivan životni stil je karakterističan zbog potrebe da obezbede sebi izvesnost i sigurnost (izbegavanje radnih ili profesionalnih aktivnosti koje uključuju značajan interpersonalni kontakt zbog straha od odbacivanja, neodobravanja i kritike).

Osobe sa ovim poremećajem često oprezno posmatraju kretanja i izraze lica onih sa kojima ulaze u kontakt. Njihova uplašenost i napetost može izazvati podsmeh kod drugih, što daje potvrdu njihovoj nesigurnosti. Vrlo su zabrinuti zbog mogućnosti da će pocrveneti ili zaplakati ukoliko ih neko kritikuje. Možemo ih opisati kao „stidljive“, „plašljive“, „usamljene“.

Glavni problem u vezi sa ovim poremećajem javlja se u društvenom i profesionalnom funkcionisanju. Nisko samopoštovanje i preosetljivost na odbacivanje dovode do ograničenog funcionisanja u međuljudskim odnosima. Ove osobe postaju vremenom usamljene i obično nemaju prijatelje koji bi im pomogli za vreme krize. Oni žude za naklonošću i prihvatanjem, pa samim tim maštaju i idealizuju odnose sa drugima.

Poremećaj ličnosti predstavlja trajni, duboko ukorenjeni i nefleksibilni subjektivno-doživljeni obrazac ponašanja. Ovo nefleksibilno, maladaptivno ponašanje značajno odstupa od očekivanog ponašanja u socijalnom i kulturnom miljeu osobe.. Uočljiv je u dve ili više oblasti gde spadaju: spoznaja, afekt, interpersonalno funkcionisanje i kontrola impulsa. Obrazac je nefleksibilan i prisutan je u širokom spektru ličnih i socijalnih situacija. Ovakav vid ponašanja vodi u probleme i slabosti radnog i socijalnog funkcionisanja, kao i probleme u drugim oblastima svakodnevnog življenja. Njegov početak se može videti u ranom odraslom dobu i adolescenciji.

Simptomi izbegavajućeg poremećaja ličnosti

Izbegavajući poremećaj ličnosti se odlikuje dugogodišnjim osećanjem neadekvatnosti, ekstremnom osetljivošću na ono što drugi misle o njima, i društvenom inhibicijom. To se obično manifestuje u ranom odraslom dobu i uključuje većinu od sledećih simptoma:

  • smatraju sebe društveno neprikladnim te izbegavaju kontakte s ljudima iz straha da će biti odbačeni, omalovaženi ili poniženi
  • uzdržanost od bliskih odnosa sa drugima, iz straha da će biti osramoćeni i ismejani
  • preopterećenost i strah od kritika i odbacivanja u društvenim odnosima
  • uzdržanost u novim medjuludskim situacijama zbog osećanja neadekvatnosti
  • sebe vide kao društveno nesposobne, neprivlačne ili lošije od drugih
  • neradno preuzimaju stvari na svoju odgovornost i ne uključuju se u nove aktivnosti iz straha da da će biti osramoćeni

Zbog toga što se poremećaji ličnosti opisuju kao dugotrajan obrazac, oni se najčešće dijagnostikuju u odraslom dobu. Neuobičajno je da se dijagnostikuje u detinjstvu ili adolescenciji, jer su deca i tinejdžeri u konstantom razvoju i u pubertetu. Međutim da bi se ovaj poremećaj dijagnostikovao kod deteta ili tinejdžera, naznake bi morale da budu prisutne najmanje godinu dana.

izbegavajuci pl2

Prema NESARC istraživanju iz 2002. Godine, rasprostranjenost izbegavajućeg poremećaja ličnosti u opštoj populaciji je 2.2%.

Kao i većina poremećaja ličnosti, simptomi izbegavajućeg poremećaja ličnosti obično se smanjuju u intezitetu sa godinama i mnogi ljudi sa ovim problemom gotovo i da ne doživljavaju najekstremnije simptome kada su u 40-im i 50-im godinama.

Kako dijagnostikujemo izbegavajući poremećaj ličnosti?

Poremećaje ličnosti kao što je izbegavajući poremećaj ličnosti obično dijagnostikuje specijalista za mentalno zdravlje, kao što je psihijatar ili psiholog. Lekari opšte prakse nisu specijalizovani da dijagnostikuju ovaj poremećaj. Dakle ako se prvobitno obratite svom izabranom lekaru opšte prakse o ovom problemu, on bi trebalo da Vas uputi specijalisti za mentalno zdravlje na dijagnostiku i dalje lečenje. Ne postoji laboratorijska analiza ili genetski test koji se može primeniti za postavljanje dijagnoze ovog poremećaja.

Mnogo ljudi sa izbegavajućim poremećajem ličnosti retko traži pomoć. Ljudi sa poremećajem ličnosti često ne traže tretman sve dok poremećaj ne počne znatno da ih ometa ili da na neki drugi način utiče na njihov život. To se najčešće dešava kada se iscrpe odbrambeni resursi osobe za nošenje sa stresom i drugim životnim okolnostima.

Dijagnozu izbegavajućeg poremećaja ličnosti postavlja specijalista za mentalno zdravlje upoređujući Vaše simptome sa gore navedenim i donosi odluku da li Vaši simpotomi ispunjavaju kriterijume za dijagnostikovanje ovog poremećaja.

Uzroci izbegavajućeg poremećaja ličnosti

Istraživači danas ne znaju šta uzrokuje izbegavajući poremećaj ličnosti. Postoje mnoge teorije, međutim, samo o mogućim uzrocima izbegavajućeg poremećaja ličnosti. Većina stručnjaka se slaže sa biopsihosocijalnim modelom uzročnosti – pod ovim se podrazumeva da se uzrok mora potražiti u celokupnoj životnoj istoriji osobe. Naime, uzrok se najverovatnije može pripisati spletu bioloških, genetskih faktora, zatim socijalnih (način na koji je osoba u ranom detinjstvu uspostavljala svoje prve relacije sa roditeljima kao i sa drugom decom) i psiholoških (temperament koji oblikovan sredinom u kojoj je osoba odrastala, kao i naučeni koping mehanizmi). Odavde možemo zaključiti da nije dovoljan jedan faktor za nastanak poremećaja, već kompleksno, isprepletano delovanje svih navedenih faktora.. Ako osoba ima ovaj poremećaj ličnosti, postoji velika mogućnost da poremećaj naslede deca.

Tretman izbegavajućeg poremećaja ličnosti

Tretman izbegavajućeg poremećaja ličnosti obično podrazumeva dugoročnu psihoterapiju uz pomoć terapeuta koji ima iskustva u lečenju ove vrste poremećaja ličnosti. Lekovi se takođe mogu prepisati da pomognu kod određenih simpotoma (antidepresivi SSRI su posebno efikasni). Dok neki ljudi sa ovim poremećajem mogu da podnesu dugotrajnu terapiju, većina ljudi sa ovakvim problemom ide na terapiju tek kad osete veliki stres, što obično pogoršava simptome poremećaja te se treba javiti što ranije svom lekaru.