Sindrom strane ruke – fascinantan fenomen

Da li ste nekada čuli za sindrom strane ruke? Da li ste ikada pomislili da ruka može da ima svoju volju? U ovom članku, opisaćemo jedno od retkih neuroloških oboljenja poznato pod nazivom alien hand syndrome.  Prvi ovakav slučaj opisan je 1908 godine od strane naucnika Kurt Goldštajna . U svom radu Goldštajn izveštava o slučaju  žene koja je posle infarkta leve hemisfere mozga, imala utisak da njena leva ruka pripada nekom drugom I da izvodi pokrete nezavisno od njene volje.

Danas znamo da iako je najčešće u pitanju ruka ovakav sindrom može se javiti i sa drugim ekstremitetima. Osoba može imati utisak da ruka pripada nekome drugom ili da pak ruka ima svoju sopstvenu volju i izvodi motorne akcije koje nisu u skladu sa onim što osoba želi, pri čemu neki od tih pokreta mogu biti izrazito bolni (npr. šamaranje ili čupanje kose). Ukoliko pokreti nisu bolni,  pacijenti često nisu svesni aktivnosti strane ruke, sve dok im se na njene pokrete ne skrene pažnja. Nekipacijenti idu tako daleko da daju ime sopstvenoj ruci, ili joj se pak obraćaju!

Šta može biti uzrok ovakvom neobičnom ponašanju sopstvene ruke? Prema nekim istraživanjima sindrom strane ruke može se javiti u sklopu epilepsije, infarkta ili tumora  mozga, Alchajmerove bolesti, intrakranijalne aneurizme (deformacija membrane kivnih sudova mozga) ili bolesti pod nazivom  Creutzfeldt-Jakob (bolest nastala nakupljanjem specifične vrste proteina u mozgu – Bolest ludih krava). Neki slučajevi nastali su i kao posledica neurohirurških intervencija.

hands_00420395U zavisnosti od toga koji deo mozga je oštećen pomenuti sindrom može imati različite varijacije. Strana ruka može izvoditi pokrete suprotne onima koje izvršava zdrava ruka (npr zdrava ruka pokušava gurnuti stolicu napred, dok strana ruka vuče stolicu nazad). U drugim slučajevima, strana ruka izvodi bilo koji pokret kako bi omela radnju zdrave ruke (npr. zdrava ruka pokušava da okrene stranicu knjige, a strana ruke joj zatvara knjigu). Postoje slučajevi u kojima nema « konflikta« između ruku. Tako na primer, strana ruka može oponašati iste one pokrete koje izvodi zdrava ruka, imitirajući pri tome njen odraz u ogledalu, koje osoba nije u stanju da kontroliše.  Ukoliko dolazi do povrede prednjeg dela moždane kore češće je oštećena dominantna ruka, koja može imati impuls ka grčevitom hvatanju objekata, koje pacijent nije u stanju da svojom voljom pusti. U jednom od opisanih  slučajeva strana ruka zgrabila je butinu pacijenta i tako čvrsto je stezala da je bilo neophodno pozvati pomoć kako bi se izbegle ozbiljnije povrede.

Da li postoji mogućnost da se ovaj sindrom izleći ?

Za sada nije prepoznata ni jedna univerzalna metoda koja bi u svim slučajevima dovela do poboljšanja. Ipak  pokazano je da pokušaj da se strana ruka „zaposli“ odnosno okupira nekom aktivnošću, stavljanje nekog objekta u stranu ruku, redukovanje osetljivosti strane ruke  kako bi se sprečilo slanje povratne informacije o senzornoj aktivnosti ruke u više centre moždane aktivnosti pomaze pri uspostavljanju kontrole nad stranom rukom.

Za kraj želeli bismo da napomenemo da bi bilo interesantno uvideti kakvog efekta bi mogle imati  različite vežbe imaginacije, pokusaj razgovora da rukom, ili pak rad pred ogledalom u pokusaju aktiviranja tkz. mirror neurona. Zanimljivo bi bilo razmotriti i zbog čega je izabrana neka specifična aktivnost (kao npr čupanje kose), a ne neka druga. Moguće je da bi nam podrobniji uvid u psihološko funkcionisanje pacijenta mogao pomoći da bolje razumemo i ponašanje strane ruke.

Na sva naša pitanja i nedoumice nauka će vremenom dati odgovor.