„Emocije su korisne i mnogo možemo da naučimo iz njih. Da ih nemamo, život bi nam bio vrlo siromašan. One su lepak za naša sećanja i iskustva, nešto što možemo da prizovemo kako ne bismo napravili istu grešku u sličnoj situaciji.“

Koliko vodimo računa o mentalnom zdravlju? Statistike i istraživanja kažu: NEDOVOLJNO. Ono što svako može da učini za sebe kako bi se osećao bolje je da otkloni predrasude, otvori se i poveri onima koji razumeju šta sve emocije pokušavaju da nam kažu.petarvojvodic
Onome ko ima poteškoća i problema u svakodnevnom funkcionisanju, neadekvatno se ponaša, nanosi štetu sebi i drugima, stručna pomoć (lekara, psihijatra ili psihologa) može biti od velike koristi – kaže dr Petar Vojvodić,  lekar na specijalizaciji psihijatrije, zaposlen u klinici “Laza Lazarević”.

Osobi koja ima psihičke poteškoće najbolje se može pomoći ukoliko je ona motivisana za promenu, dobrovoljno se javi za pomoć i ima podršku bliskih ljudi. Međutim, neretko je slučaj da okolina više odmaže osobi, nego što joj pomaže, a prvenstveno iz straha i nerazumevanja prirode problema. Osobe iz okruženja često forsiraju osobu da ide na lečenje, čak je nipodaštavaju ili odbacuju na različite načine, pa tako sve ovo može imati nepovoljan uticaj na osobu koja ima poteškoće.

Depresija-prehlada modernog čoveka

Depresiju koja je postala toliko zastupljena da se počela nazivati “prehladom modernog čoveka” ljudi često doživljavaju pogrešno.

Često ćete čuti za osobu koja boluje od depresije da je ,,mentalno pala”, ,,da treba sama da se izbori”, ,,samo mentalno slabi i nesposobni obole od depresije”, ,,sramota je biti depresivan”, ,,predao/la se”, ,,glumata iz lenjosti”, ,,traži pažnju” i slično. Osoba koja ima ovakav set predubeđenja će samu sebe osuđivati više nego uobičajeno, pa će biti ,,depresivna što je depresivna”. To praktično duplira njenu patnju s jedne strane, a sa druge se osoba osamljuje, ne poverava bliskim ljudima, izbegava traženje pomoći ili uzimanje propisane terapije. Ovako se ulazi u začarani krug koji se može završiti i tragično- napominje dr Vojvodić.
Depresija može da se protumači i kao signal da su iscrpljeni kako biološki, tako i psihološki kapaciteti osobe da se sama nosi sa aktuelnim životnim problemima i da je vreme za promenu. Promena podrazumeva kako traženje stručne pomoći, tako i konkretne korake na uređenju svog života.
-Treba istaći da deo odgovornosti za razvoj depresije zavisi od toga kakve su nam životne okolnosti, kako razmišljamo, kao i u genetskoj predispoziciji.

Beg od realnosti

Strah od nepoznatog plaši ljude, ali postoji i onaj strah od etiketiranja:,,ljudi će misliti da sam lud/a”.

Ako osoba duži vremenski period nema kapacitet da reši problem vreme je da se obrati stručnom licu. Ako pusti da problemi kao što su depresija ili anksioznost ,,žive svoj život”, problem će vremenom postati sve veći. Što se ranije odlučite da s nekim razgovarate i potražite pomoć, to je bolje- napominje dr Vojvodić i podseća da uzimanjem lekova ,,na svoju ruku”, najčešće lekova za ,,smirenje” odnosno sedativa se ne postiže se ništa osim kratkotrajnog olakšanja.
Već nakon 3 nedelje konzumiranja lekova počinje da se razvija zavisnost, vremenom su potrebne veće doze za postizanje istog efekta, na veštački način se umanjuje patnja i čim prođe dejstvo leka nerešeni konflikti i uzroci su i dalje tu. –
-Ljudi tako beže od realnosti i sebi dugoročno prave veće probleme. Ukoliko se sedativi koriste na neadekvatan način, mogu da ubrzaju proces demencije, a pošto uzrokuju usporenost u govoru, mišljenju i reagovanju na spoljašnje situacije, značajno se povećava rizik od nesreća u saobraćaju ili na radnom mestu.

tuga je zdrava emocija 2Emocije su važne

Dr Vojvodić kaže da su emocije čoveka generalno podeljene na zdrave i nezdrave.

U tom smislu, tuga je zdrava negativna emocija i normalno je da nam je teško nakon nekog lošeg događaja, naročito kada se radi o nekoj vrsti gubitka. S druge strane, depresija spada u nezdrave negativne emocije. Nju karakterišu gubitak volje, energije, osećanje krivice i beznađa.  Tugu treba pustiti da uradi svoje, da nam pomogne da dalje sazrevamo, da učimo, da prihvatimo, da upamtimo. S vremenom ona prolazi, nekad brže, nekad sporije, ali naše telo za to vreme zna šta radi. Sve emocije su prirodne i potrebne su nam za boravak na ovoj planeti.  Takođe, ako obratimo pažnju, jako su korisne i mnogo možemo da naučimo iz njih. Da ih nemamo, život bi nam bio vrlo siromašan. One su lepak za naša sećanja i iskustva, nešto što možemo da prizovemo kako ne bismo napravili istu grešku u sličnoj situaciji.
Ima i onih koji odluče da nikad sebi ne dozvole da budu tužni ili povređeni. Tako provedu sve vreme iščekivajući odnos koji ih neće povrediti.
-Ponašajući se na taj način osoba neće biti povređena i tužna samo ako nije osetila ni sreću ili zadovoljstvo. Čovek treba da se zapita zašto se uopšte ulazi u odnose, a odgovor je – da bi nešto osetio. Neko nas je ubedio da nikad ne treba da  se osećamo loše ni u jednoj situaciji. Sve više se veličaju osobe koje ništa ne može da pomeri iz ravnozeže i koje imaju ideologiju da treba biti psihički jak, hladan… To izgleda postaje ideal kojem se teži – da ne osećaju ništa. Ali nije priroda to tako udesila. Ljudska bića na svet oko sebe reaguju emotivno i tu biološku datost treba prihvatiti i voleti.

Kako izgleda povezanost tela i psihe i na koji način telo reaguje na signale koje mu emocije šalju objašnjava dr Vojvodić.

Mozak skladišti i proizvodi misli i uverenja bilo pod uplivom informacija iz spoljašnjeg sveta, bilo iz našeg unutrašnjeg. Misli tj. uverenja odgovorna su za naš emotivni doživljaj, odnosno za to kako ćemo da se osećamo u nekoj situaciji. Telo reaguje na naše emocije, priprema se za opasnost ukoliko se plašimo ili se opušta ukoliko se osećamo prijatno i bezbedno. Na sve što mi emotivno reagujemo telo paralelno ima odgovor. Kroz telesne senzacije možemo da ocenimo koje emocije osećamo. Na primer, ako smo uplašeni ili anksiozni oslobađa se adrenalin, krvni sudovi se šire u rukama i nogama (primpremamo se za beg ili borbu), želudac i creva ostaju bez krvi, smanjuje se lučenje zaštitnog omotača u zeludcu. Kad želudac ostane bez krvi dolazi do njegovog oštećenja, grči se, odatle dolazi onaj neprijatan osećaj težine i stezanja kada smo anksiozni. Telo u ovom slučaju samo određuje prioritete, jer ako smo uplašeni to je signal telu da smo u opasnosti. Ako smo u opasnosti važno je da su nam mišići maksimalno spremni za akciju, dok je varenje hrane u tom trenutku potpuno nebitno. Naše telo nam pomaže i radi najbolje što može u našem interesu, a sve u zavisnosti od toga kako doživljavamo svet oko sebe i kako razmišljamo o njemu. Ako razmišljamo o šefu, ispitu, razgovoru i drugim svakodnevnim stvarima kao zastrašujućim, bićemo hronično uplašeni –što se popularno naziva ,,pod stresom”, a telo će slušati i ponašati u skladu sa istim.mental

Lažna nada

Fokus i odgovornost za to kako se osećamo treba da je na nama samima, savet je dr Vojvodića koji kaže da nije dovoljno misliti pozitivno, već je potreban trud kako bismo načinili promenu.
-Nada je korisna, nadanje pokreće ljude, ali mislim da pozitivna psihologija može da pruži lažnu nadu u vidu obećanja da će sve biti dobro i da će se želje ostvariti ako razmišljamo pozitivno, a nakon toga sledi razočaranje. Nikome se neće ostvariti sve želje. Ostvariće se samo neke. Stvari oko kojih se trudimo imaju najveće šanse da se ostvare.

Ono što ljudima najviše pomaže u ostvarenju ambicija i ciljeva je racionalni pogled na svet, dodaje dr Vojvodić.

Svojim iracionalnim pogledom, odnosno iracionalnom procenama onog što nam se dešava u životu, činimo sebe depresivnim, besnim, anksioznim itd. Iracionalne predstave u sebi sadrže zahteve ,,mora to i to“ ili ,,ne sme ovo ili ono”, užasavanje i katastrofiziranje ,,STRAŠNO šta mi je rekao…to je katastrofa”. Svakodnevno  koristimo termine koji kreiraju depresiju i druga nezdrava negativna osećanja u nama, kao što je ,,Ja ne mogu to da podnesem!”- to je rečenica koja ima težinu. Nepodnošenje je procena da će nas nešto ,,ubiti” i sebi šaljemo signal smrtne opasnosti, pri čemu se razvija odgovarajuća emocija i odgovor tela. Npr. ,,Ne mogu da podnesem da me šef kritikuje.”, nije u skladu sa stvarnošću, jer da jeste niko živ nebi izašao iz šefove kacelarije. Istina je da je teško, ali podnošljivo nositi se sa životnim poteškoćama.

U medijima se često govori o samopouzdanju kako nečemu što se dovodi u vezu sa dobrom šminkom, skupim satom, brzim kolima, besramnošću ili besprekornom erekcijom. Dr Vojvodić kaže da samopouzdanje kao pojam danas ima ipak vrlo nejasno značenje.

Reklamama preporučuju ljudima da kupe nešto i sebi podignu samopouzdanje ugrađujući im pritom ideju da ga faktički nemaju ukoliko nemaju njihov proizvod. A zapravo šta je to? Da li je to neka urođena sposobnost, dar? Samopouzdanje nam treba kada pred sobom imamo nešto što do tada nismo radili i onaj osećaj da ga nemamo je ustvari trenutak kada osoba postane svesna da nema iskustva u toj specifičnoj situaciji. Pa tako ako razmišlja o tome kako nema samopouzdanje verovatno će postati anksioznija, uznemirena i odustati. Međutim, ako taj osećaj prepozna i razume racionalno, odnosno kao nedostatak iskustva u nekoj situaciji, šta je logično razmišljanje? ,,Ok nemam iskustva u ovoj situaciji, šta treba da uradim da bi ga stekao/la?” Odgovor je da se izlažem toj situaciji što više. Kako se iskustvo povećava, tako se povećava i naš subjektivni doživljaj samopouzdanja. Samopouzdanje je jednako našem iskustvu u specificnim životnim situacijama.bogat-zivot

Šta je sreća?

Šta je ono što danas ljude čini ispunjenim i srećnim? Različite stvari usrećuju različite osobe, a dr Vojvodić nam otkriva i rezultate jednog svetskog istraživanja.

-Više stvari je potrebno za ispunjen život.  Svako treba da uvidi šta mu je važno, ali i da u određenoj meri raširi polje interesovanja. Posvećeno delovanje, ulaganje vremena i energije u one sfere života koje su nam važne su recept za bogat, smislen i ispunjen život. Poslovno uspešni ljudi ostaju sami, bez prijatelja, dece. Ostvareni, a sami. Domaćice koje su ceo život posvetile deci u nekoj meri nisu srećne, jer se nisu ostvarile na drugi način, u hobiju ili poslu. Srećan je onaj ko se podjednako bavi poslom i porodicom, prijateljima i sobom. Istraživanje na Harvardu koje je trajalo 75 godina i bavilo se dugovečnošću i zdravljem čoveka donelo je odgovor na pitanje šta je to što utiče na naš kvalitet života. Ispitanici su praćeni celog života, kroz školovanje, zapošljavanje, zasnivanje porodica, pa sve do smrti. Jedini faktor koji se pokazao značajan za kvalitet života i dugovečnost je bio kvalitet odnosa sa bliskim osobama. To ostavlja mnogo prostora za razmišljanje svim ljudima, koji u trci za novcem, karijerom, statusnim simbolima i dr., gube sebe i postaju nezadovoljni i neispunjeni ljudi.

B.Gajić