Perfekcionizam, samokritičnost, sram i poremećaj raspoloženja, kao i opsesivna briga oko fizičkih mana koje drugima izgledaju male ili neprimetne. Ovi simptomi mogu biti pokazatelji poremećaja doživljaja svog tela- telesne dismorfije.
Telesna dismorfija je mentalni poremećaj u kom osoba doživljava delove svog tela kao ekstremno ružne, deformisane i neprivlačne. S obzirom na veoma učestalo, opsesivno razmišljanje o „deformitetu“, telesna dismorfija povezana je i sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem. Osoba koja pati od dismorfije može biti toliko usredsređena na svoju fizičku “manu” da uopšte ne izlazi iz kuće jer ne želi da je drugi vide. Za one koji pate od telesne dismorfije, stvarni ili izmišljeni fizički nedostaci postaju vladari njihovog života. Za njih je uočena mana značajna i istaknuta, i često uzrokuje jak emocionalni bol i ometa svakodnevni život. I muškarci i žene mogu iskusiti ovaj poremećaj mentalnog zdravlja.
Telesna dismorfija ili nešto drugo?
S obzirom na pritisak modernog društva da se postigne neka vrsta fizičkog „savršenstva“, opsednutost uočenim telesnim manama danas je često „normalan“ i prolazan simptom adolescencije.
Iako je telesna dismorfija sama po sebi ozbiljan i uznemirujući poremećaj koji postoji već stotinama godina u ovom ili onom obliku, čini se da su se neki od simptoma infiltrirali u opštu populaciju. Na primer, nekada su obično žene bile nezadovoljne nečim u svom izgledu, dok su muškarci bili mnogo zadovoljniji. Danas veliki procenat i muškaraca i žena nije zadovoljan svojim izgledom. Jedno istraživanje pokazalo je da 6 od 10 žena mrzi svoj izgled. Drugo istraživanje, objavljeno u letnjem periodu, pokazalo je da 45% muškaraca drže dijetu kako bi im bilo ugodno na plaži, dok se 10% njih toliko stidi svog tela da neće obući kupaći.
Naravno, ovi uobičajeni strahovi nisu ni blizu dijagnozi telesne dismorfije, ali pokazuju da živimo u svetu u kome su velike šanse da razvijemo ovakav poremećaj. Danas se na tela prisutna u stvarnom životu i realnoj svakodnevnici gleda kao na gomilu oštećenja. Kao na objekat koji treba popravljati i popravljati. Kada se pogleda u ogledalo, većina ljudi vidi bar jedan deo ili aspekt svog fizičkog izgleda koji im se ne sviđa. Stalno izlaganje idealizovanim medijskim slikama besprekornog ljudskog savršenstva čini da budemo još svesniji sopstvenih fizičkih nedostataka. Časopisi za žene zalažu se za ljubav prema sebi i prihvatanje sebe, ali i sami su često puni članaka o tome kako doći do letnjeg tela, izvajanih trbušnjaka, uskog struka, kako zategnuti ruke… Lista kojoj nema kraja. U svetlu ovih sveprisutnih poruka, nije iznenađujuće što sve veći broj ljudi ima problem sa slikom svog tela.
Glavne karakteristike telesne dismorfije
Problemi sa doživljajem sopstvenog tela kreću se u opsegu od toga da vas sitna mana malo nervira do razvijanja opsesije određenim delom tela. Postoje karakteristike koje razlikuju telesnu dismorfiju od prosečne nelagodnosti usled nezadovoljstva fizičkim izgledom:
- Osoba koja pati od ovog poremećaja uporno je zaokupljena određenim delom tela. Najčešća područja uključuju kosu, kožu, nos, grudi ili stomak. Posvećeni su određenom delu tela satima, ili čak danima. Osećaju se nemoćno pred svojim manama.
- Nedostatak zbog koga pate može biti samo mala nesavršenost ili može biti potpuno nevidljiv, i drugi ga obično ne primete.
- Preokupiranost uočenom manom ometa im svakodnevni život, jer ne mogu da se fokusiraju ni na šta osim na uočenu nesavršenost. Ponašaju se kao da gledaju u dvogled. Prekomerno fokusiranje na detalje sprečava ih da vide druge aspekte svog izgleda i sagledaju celu (veoma lepu) sliku.
- Uglavnom imaju socijalnu anksioznost i skloni su izbegavanju društvenih događaja iz straha da drugi ne vide njihovu manu, a zatim ih ismeju i odbiju. Gaje lažno uverenje da drugi ljudi posebno primećuju njihov zamišljeni nedostatak. Takođe, mešaju atraktivnost sa srećom: „Mogu da budem srećan/na samo ako se moj izgled poboljša.“
- Ponašaju se kompulzivno ili opsesivno, preterano se doteruju u pokušaju da nedostatak prikriju kozmetikom. Potpuno su uvereni da su njihovi nedostaci u izgledu stvarni i veruju da izgledaju ružno ili na neki način deformisano. Imaju lošu kontrolu impulsa- nesposobni da se odupru nagonu da „isprave“ uočene nedostatke. Ovo za posledicu ima da približno 27-76% osoba sa ovim poremećajem potraži kozmetička rešenja za svoje probleme, uključujući hirurške, dermatološke i stomatološke intervencije. Ovo u najboljem slučaju pruža samo privremeno olakšanje.
- Prekomerno brinu o izgledu drugih osoba- supružnika, deteta, brata ili sestre.
- Često upoređuju svoje specifične delove tela sa istim delovima drugih osoba, zaključujući da su manje atraktivni. Ova poređenja dovode do još većeg nezadovoljstva.
- Kada su u blizini druge osobe koju smatraju privlačnijom, pribeći će kamufliranju uočenog nedostatka, izbegavaće kontakt očima ili će pobeći iz date situacije.
Lečenje
Telesna dismorfija uspešno se leči kombinacijom psihoterapije, lekova i kognitivno-bihejvioralnim tehnikama.
Istraživanja pokazuju da osobe sa telesnom dismorfijom imaju brojne poteškoće u vizuelnoj obradi. Pre svega, zato što se obično fokusiraju na jedan specifičan aspekt svog izgleda, pa njihova pažnja i vizuelna obrada postanu vrlo fiksni i uski. Teško umeju da sagledaju celu sliku o sebi. Takođe, imaju poteškoće da prepoznaju sopstvene emocije kada se pogledaju u ogledalo. Zato terapija izlaganja ogledalu može biti od velike pomoći.
Ovaj vid terapije podrazumeva da se osoba neprekidno i tokom dužeg vremenskog perioda posmatra u ogledalu cele dužine. U početku, sopstvena slika izaziva negativne emocije i kritičke misli. Zatim, sa produženim i ponovljenim izlaganjem ogledalu, negativne reakcije se menjaju i smanjuju navikavanjem. Ponovljenim izlaganjem veza između negativne reakcije i viđenja određenog aspekta svog izgleda počinje da bledi. Terapija izlaganja ogledalima efikasno se koristi za lečenje telesne dismorfije, zajedno sa kognitivno- bihejvioralnom terapijom. Ogledalo se koristi kao sredstvo koje će naterati osobu da preispita svoj pogled na sebe.
Ogledalo se takođe koristi za lečenje poremećaja telesne slike kod osoba koje pate od poremećaja u ishrani. Ove osobe mogu sebe smatrati vrlo debelima, iako su u stvari prilično mršavi. Kada voljene osobe nisu u stanju da ih uvere u istinu – često mogu sami doći do ove spoznaje, uz pomoć ogledala i podrške psihoterapeuta.
Čak i osobama koje nemaju problem sa doživljajem svog tela, gledanje u ogledalo može stvoriti nalet nelagode ili samokritike. Istraživanja otkrivaju da izlaganje ogledalu može eliminisati čak i uobičajene samokritičke procese. Svakodnevno 15-minutno izlaganje ogledalu može uticati da razvijemo uravnoteženiji pogled na sebe.
Kognitivno-bihejvioralna terapija uči pacijente da prepoznaju iracionalne misli- sve te „mane“ prisutne su više u mislima osobe, nego u njenom telu, i da promene negativne obrasce razmišljanja. Uče da posmatraju i opisuju svoj izgled na svestan, holistički i neosuđujući način. Kognitivna terapija takođe naglašava potrebu da se proširi osnova za samopouzdanje, tako da se uključe i drugi faktori osim izgleda, kao što su talenat, inteligencija i moralne vrednosti.
Podrška
Osobe sa telesnom dismorfijom često se previše stide da bilo kome otkriju svoju zabrinutost ili da zatraže psihijatrijski tretman za svoje probleme. Mogu biti zabrinuti čak i zbog toga što bi drugi mogli da pomisle da su površni i tašti. Zato najčešće pate u tajnosti. Ukoliko na osnovu ovog teksta prepoznajete nekog kome je potrebna pomoć- pomozite mu/joj da razbije tišinu.
Razumemo da nekad nije lako pomoći ni sebi ni drugima. Naši stručnjaci, koji su do sada uspešno rešavali probleme poput ovog, će Vas povesti put rešenja. Prijavite se putem formulara za zakazivanje, obavite razgovor i rešite problem.
Formular za zakazivanje psihoterapije
Ne provodite dane u nepotrebnoj patnji. Stvoreni ste za veće stvari!
