U daljem tekstu govorimo o tome šta su antipsihotici i koje poremećaje leče.

LEKOVI ZA SHIZOFRENIJU I PSIHOTIČNE POREMEĆAJE

Ukratko o shizofreniji i psihozi

Osoba koja je psihotična nema kontakt sa realnošću. Ljudi u psihozi čuju “glasove” ili imaju čudne i nelogične ideje (na primer misle da drugi mogu čuti njihove misli, da pokušavaju da im naude, da rade za BIA ili pak da su oni sami Bog ili neka poznata osoba). Mogu se bez vidljivog razloga uznemiriti ili razbesneti, provoditi puno vremena sami ili u krevetu, da spavaju tokom dana a da su budni noću. Često su zapuštene spoljašnjosti, ne održavaju ličnu higjenu niti menjaju odeću i teško je razgovarati sa njima  – jedva progovore ili kažu nešto što ima nekog smisla. I u startu uglavnom nisu sveni da je njihovo stanje bolest (nemaju uvid u svoje stanje).

Ovakva ponašanja su simptomi psihotičnog poremećaja kao što je shizofrenija (u narodu popularno – šizofrenija). Antipsihotici deluju na ove simptome. Ovi lekovi ne mogu da “izleče” bolest ali mogu da uklone simptome ili ih učine blažim. U nekim slučajevima mogu i da skrate trajanje psihotične epizode.

Antipsihotici

Postoji više vrsta antipsihotika (neuroleptika) koji su dostupni. Ovi lekovi utiču na neurotransmitere koji služe za komunikaciju između nervnih ćelija (neurona). Jedan od neurotransmitera, Dopamin, se smatra značajnim za pojavu simptoma shizofrenije. Svi lekovi koji se danas koriste kao antipsihotici su se pokazali efikasnim u lečenju shizofrenije. Najveće razlike među njima su u njihovoj jačini (potentnosti) u smislu doze koja je potrebna da bi se postigao terapijski efekat. Mnogi pomisle da veće doze leka znače da je bolest ozbiljnija i teža ali to nije uvek slučaj.

Prvi antipsihotici su se pojavili pedesetih godina prošlog veka. Antipsihotici su pomogli mnogim pacijentima sa psihozom da vode normalnije i ispunjenije živote oslobodivši ih od halucinacija,  slušnih i vizuelnih kao i paranoidnih misli. Međutim ta rana generacija antipsihotika je često stvarala neprijatne nus pojave kao što su povišen tonus mišića, tremor (trešenje ruku i tela) i nevoljni pokreti što je motivisalo istraživače da nastave potragu za boljim lekovima.

Tokom 90-tih godina razvijeno je nekoliko novih lekova za shizofreniju koji su nazvani “atipični antipsihotici“. Pošto imaju manje neželjenih dejstava, u poređenju sa starim lekovima, danas se uglavnom koriste kao prva linija tretmana. Prvi atipičan antipsihotik klozapin (Clozapin), je predstavljen u SAD 1990-te godine. U kliničkim studijama ovaj lek se pokazao više efikasnim od konvencionalnih odnosno “tipičnih” antipsihotika kod ljudi sa shizofrenijom otpornom na dejstvo lekova a pritom je rizik od tardivne diskinezije (poremećaj pokreta) bio niži. Međutim zbog rizika od moguće pojave agranulocitoze (gubitak belih krvnih zrnaca koja se bore protiv infekcija) pacijenti na klozapinu moraju raditi analizu krvne slike na svaku 1 ili 2 nedelje. Nepraktičnost i cena laboratorijskih analiza kao i samog leka su za mnoge pacijente otežali ostanak lečenja na klozapinu. Klozapin, međutim, ostaje do danas lek izbora u lečenju shizofrenije koja je otporna na delovanje drugih antipsihotika.

Nekoliko drugih atipičnih antipsihotika je razvijeno nakon pojave klozapina. Prvo se pojavio risperidon (Averidon, Rispolept, Rissar), potom olanzapin (Olpin, Onzapin, Sizap, Treana, Zalasta, Zyprexa),  kvetiapin (Seroquel, Q-pin), i ziprasidon (Zeldox). Svaki ima drugačiji profil neželjenih dejstava ali se, generalno gledano, mnogo bolje podnose u poređenju sa starijim lekovima.

Svi ovi lekovi imaju svoje mesto u tretmanu shizofrenije i lekari će se opredeliti za jedan od njih. Uzeće u obzir simptome koje osoba ima, godine života, telesnu težinu, ličnu i porodičnu medicinsku istoriju.

Doze i neželjena dejstva. Neki lekovi su veoma potentni (jaki) pri čemu će lekar prepisati nižu dozu. Drugi lekovi nisu toliko potentni i potrebna je mnogo veća doza da bi lek ostvario svoje dejstvo.

Za razliku od drugih lekova koji se moraju uzimati nekoliko puta u toku dana, neke antipsihotike je dovoljno uzimati jednom dnevno. Kako bi smanjili nus pojave u toku dana kao što je pospanost, neki od lekova se uzimaju uveče i pred spavanje. Takođe postoje i antipsihotici u vidu “depo” preparata koji se putem injekcije dobijaju jednom ili dva puta mesečno.

Većina neželjenih efekata antipsihotika su blagi. Mnogi, koji se uobičajno javljaju, oslabe i nestanu posle nekoliko nedelja tretmana. Tu spada dremljivost, ubrzan rad srca i vrtoglavica prilikom promene položaja.

Neki ljudi dobijaju na težini tokom uzimanja leka i moraju da pripaze na svoju ishranu i povećaju fizičku aktivnost kako bi kontrolisali kilažu. Druga neželjena dejstva mogu biti oslabljen seksualni nagon, promene u menstrualnom ciklusu, opekotine od sunca i osip po koži. Ukoliko se neželjeno dejstvo javi, doktor treba biti obavešten. On ili ona može prepisati drugi lek, promeniti dozu ili rutinu uzimanja ili pak prepisati dodatne lekove kako bi se kontrolisala neželjena dejstva.

Kao što ljudi različito reaguju na antipsihotike isto tako će varirati i koliko brzo se njihovo stanje popravlja. Neki simptomi se mogu povući već nakon nekoliko dana; drugima će biti potrebne nedelje i meseci. Većina ljudi doživi značajno poboljšanje u prvih šest nedelja tretmana.  Ukoliko nema poboljšanja, lekar će pokušati sa drugom vrstom lekova. Lekar ne može da predvidi unapred koji lek će biti efikasan kod osobe. Ponekad je potrebno da osoba proba nekoliko različitih lekova pre nego pronađe onaj koji joj najviše pomaže.

Ukoliko se osoba oseća bolje ili potpuno dobro, lek nikako nebi smela prekidati bez konsultacije sa lekarom. Možda će biti neophodno da osoba ostane na leku kako bi nastavila da se dobro oseća. Ukoliko je, nakon konsultacije sa lekarom, doneta odluka da se obustavi uzimanje leka, neophodno je da idete na redovne kontrole kod lekara za vreme smanjivanja doze pa i nakon potpune obustave. Mnogi ljudi sa, na primer, bipolarnim poremećajem uzimaju antipsihotik samo u periodu dok su u maničnoj fazi i dok lek za stabilizaciju raspoloženja ne krene da deluje. S druge strane, neki moraju da uzimaju antipsihotike dug vremenski period. Ove osobe imaju hroničnu (drugotrajnu) shizofreniju, ili imaju u prošlosti ponavljane psihotične epizode i šansa da se opet razbole je velika. Takođe, u nekim slučajevima, ukoliko je osoba imala dve ozbiljne psihotične epizode postoji mogućnost da će morati da bude na leku do kraja života. U ovim slučajevima lek se može primenjivati unajmanjim mogućim dozama koje su dovoljne za kontrolu simptoma. Ovakav pristup kod mnogih sprečava relaps (ponavljanje epizode bolesti) i umanjuje simptome bolesti.

Više lekova. Antipsihotici mogu da proizvedu neželjene efekte kada se uzimaju sa drugim lekovima. Zbog toga lekar mora biti obavešten o svim lekovima koje uzimate, uključujući i biljne preparate, suplemente, vitamine kao i alkohol ili psihoaktivne supstance. Neki antipsihotici prave interakciju (reaguju) sa antihipertenzivima (lekovima koji se piju za visok pritisak), antikonvulzivima (za lečenje epilepsije) i lekovima za Parkinsonovu bolest. Neki antipsihotici pojačavaju dejstvo alohola i drugih depresora centralnohg nervnog sistema kao što su antihistaminici, antidepresivi, barbiturati, neki lekovi za spavanje i bolove kao i narkotici.

Drugi efekti. Dugotrajan tretman shizofrenije sa jednim od starih “tipičnih” antipsihotika može dovesti do razvitka tardivne diskinezije (TD). Tardivna diskinezija je stanje koje karakterišu nevoljni pokreti, najčešće u predelu usta. Kreću se od umerenih od teških. Kod nekih ljudi se ne može popraviti dok se drugi delimično ili potpuno oporave. TArdivna diskinezija se po nekad može videti i kod ljudi obolelih od shizofrenije koji nikada nisu lečeni antipsihoticima; ovo se naziva “spontana ddiskinezija”. Međutim, najčešće se javlja kao simptom nakon dugotrajnog lečenja starijim antipsihoticima. Rizik je smanjen upotrebom novijih “atipičnih” antipsihotika. Veća je incidenca (javljanje) kod osoba ženskog pola i raste sa godinama života. Mogući rizici dugoročnog tretmana antipsihoticima se moraju izvagati sa boljitkom od slučaja do slučaja. Rizik za TD je 5% po godini lečenja sa starijim lekovima; manji je kod primene novijih.