Lekovi i njihova primena kod dece i adolescenata
1999 godine, istraživači su objavili pionirsku naučnu studiju nazvanu „MECA studija“ (metodologija za epidemiologiju mentalnih poremećaja kod dece i adolescenata). Ona procenjuje da gotovo 21 posto dece uzrasta 9-17 ima dijagnostikovani mentalni poremećaj ili problem sa zavisnošću koji uzrokuje neki stepen onesposobljavanja. Dakle, koji su to lekovi koji se primenjuju u ovom slučaju i koje su njihove prednosti i mane?
Lako je prevideti ozbiljnost mentalnih poremećaja u detinjstvu, ali neki lekari veruju da je kantar možda nagnut previše u drugom smeru – na predijagnostikovanje i lečenje. Kod dece, mentalni poremećaji se mogu predstaviti sa simptomima koji se razlikuju i koji su manje jasni od istih bolesti kod odraslih osoba. Mlađa deca, posebno, a ponekad i starija deca ne mogu govoriti o tome šta ih muči. Iz tog razloga, važno je imati lekara, stručnjaka za mentalno zdravlje, ili psihijatrijski tim koji će ispitati dete.
Mnogi tretmani su na raspolaganju za pomoć toj deci. Tretmani uključuju i lekove i psihoterapiju – bihevioralne terapije, lečenje smanjenih i nerazvijenih socijalnih vještina, roditeljske i porodične terapije kao i grupne terapije. Izbor terapije koja će se primeniti se temelji na dijagnozi deteta i individualnim potrebama.
Kada se donese odluka da dete treba da uzima lekove, aktivno praćenje svih staratelja (roditelja, nastavnika i drugih koji imaju odgovornost za dete) je jako važno. Decu treba pratiti i pitati za nuspojave, jer mnoga deca, pogotovo ona mlađa, ne izveštavaju samoinicijativno. Takođe treba se nadgledati unos lekova, njihova doza i poštovati propisan raspored uzimanja.
Depresija koja se razvija u detinjstvu i prateće tegobe se sve više prepoznaju i tretiraju. Međutim, najpoznatiji i najviše tretirani poremećaj u detinjstvu je poremećaj nedostatka pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD). Deca sa ADHD pokazuju simptome kao što su kratki rasponi pažnje, preterana aktivnost i impulsivnost, koja ometa njihovu sposobnost funkcioniranja, posebno u školi. Lekovi koji se najčešće propisuju za ADHD se nazivaju stimulansi. To uključuje metilfenidat (Concerta), amfetamin (ADDERALL), dekstroamfetamin (Dexedrine, Dextrostat) i pemolin (Cylert). Zbog svog potencijala za ozbiljne nuspojave na jetri, pemolin se obično ne koristi kao terapija prvog izbora za ADHD. Neki antidepresivi poput bupropiona (wellbutrin) često se koriste kao alternativni lekovi za ADHD kod dece koja ne reaguju na stimulanse.
Na temelju kliničkog iskustva i znanja o lekovima, lekar može mlađem detetu propisati lek koji je odobren za upotrebu u odraslih i starije djece. Ova upotreba lekova naziva se “off-label.” Većina lekova propisanih za lečenje dečijih mentalnih poremećaja, uključujući i mnoge od novijih lekova koji su se pokazali delotvornim, propisuju se off-label, jer je samo nekolicina njih prošla sva testiranja na sigurnost i učinkovitost kod dece.
Antidepresivi i tinejdžeri
Nakon temeljnog i sveobuhvatnog pregleda svih dostupnih objavljenih i neobjavljenih kliničkih ispitivanja antidepresiva kod dece i adolescenata, američka Agencija za hranu i lekove (FDA) izdala je javno upozorenje u jesen 2004. godine o povećanim rizikom od suicidalnih misli ili ponašanja (suicidalnosti ) kod dece i adolescenata lečenih SSRI antidepresivima. U 2006. godini, savetodavno telo FDA preporučilo je da se upozorenje proširi i na starije adolescente do 25 godina.
Upozorenje takođe nalaže da se deca i adolescenti koji uzimaju SSRI lekove trebaju pomno pratiti na bilo kakvo pogoršanje simptoma depresije, pojave suicidalnog razmišljanja ili ponašanja, kao i na neobične promene u ponašanju, kao što su nesanica, uznemirenost, ili povlačenje iz normalnih društvenih situacija. Nadzor je posebno važan tokom prve četiri nedelje lečenja. SSRI obično imaju vrlo malo nuspojava kod dece i adolescenata, ali iz nepoznatih razloga, kod određenih pojedinaca, oni mogu izazvati uznemirenost i abnormalno ponašanje.
