Iako interesovanje za uticaj psihičkog stanja i psihičkih procesa na zdravstveno stanje, nastanak i tok bolesti postoji odavno, tek osamdesetih godina prošlog veka nastaje i oblikuje se grana psihologije pod nazivom zdravstvena psihologija.
Sve veća svest o tome da su mnogi zdravstveni problemi i telesne bolesti povezani sa ponašanjem, emocijama, motivacijom i životnim stilom stvorili su potrebu za uključivanjem psihologije u probleme osnovnih područija zdravstvene prakse, a zdravstvena psihologija najčešće se definiše kao skup doprinosa psihologije razvijanju i održavanju zdravlja, prevenciji i tretmanu bolesti i identifikaciji etioloških i dijagnostičkih korelata bolesti. Uključivanje psihologije u prevenciju, dijagnostiku, terapiju i rehabilitaciju od velikog je značaja, budući da omogućava celovit pristup obolelom, koji se zasniva na danas opšte prihvaćenom biopsihosocijalnom modelu zdravlja i bolesti.
Primena psiholoških znanja, metoda i postupaka u zdravstvu postiže se kroz udeo psihologa u svakodnevnom radu u zdravstvenoj praksi i zajedničkoj saradnji psihologa i zdravstvenih radnika u rešavanju problema u okviru zdravstvene prakse, interdisciplinarnim istraživanjima onih problema koji zadiru u psihologiju i medicinu i učešću u edukaciji zdravstvenih radnika na poljima gde je psihologija od pomoći.
Nastavak teksta biće posvećen temi uticaja psiholoških činalaca na nastanak, razvoj i tok somatskih bolesti, što će biti prikazano na primeru jedne od bolesti organa za varanje.
Gastrointestinalne bolesti (Bolesti organa za varenje)
Sistem organa za varenje odgovoran je za obradu hrane koju unosimo i njeno pretvaranje u korisne hranljive materije. Pojednostavljeno i u najkraćim crtama, sistem funkcioniše tako što rastavlja hranu na razne hranljive materije zahvaljujući raznim hemijskim supstancama i tečnostima koje luče organi ovog sistema. Ove hranljive materije potom se apsorbuju u krvotok, preko koga se prenose do različitih delova tela. Do problema može doći u bilo kojoj fazi ovako dugog i složenog procesa, a najčešće pogođeni delovi jesu želudac i crevni sistem.
Bolesti organa za varenje se po tome da li su jasno lokalizovani mogu podeliti u dve grupe: strukturalne i funkcionalne. Kod strukturalnih poremećaja, kao što su Kronova bolest ili čir, moguće je jasno identifikovati mesto lezije ili biohemijski proces koji je poremećen. S druge strane, kod tzv. funkcionalnih poremećaja, ne postoji jasno utvrđena biološka ili strukturalna osnova. Najčešći funkcionalni poremećaj jeste sindrom nemirnih creva.
U novije vreme, u skladu sa biopsihosocijalnim modelom, obe grupe poremećaja posmatraju se kroz interakciju bioloških, psiholoških, imunoloških, infektivnih i bihejvioralnih faktora, a ovaj teskt biće posvećen jednom od najčešćih problema- čiru na dvanaestopalačnom crevu.
Čir na dvanaestopalačnom crevu (ulcus duodenum)
Čir na dvanaestopalačnom crevu manifestuje se kao defekt sluzokože. Usled smanjenog protoka krvi i pojačanog lučenja hlorovodonične kiseline dolazi do nagrizanja sluzokože i stvaranja rane. Ovakvo nagrizanje sluzokože manifestuje se pre svega u vidu intenzivnog bola, najčešće u vidu oštrog probadanja ili pečenja nekoliko sati nakon uzimanja hrane ili u toku noći. Pored toga, osoba često oseća mučninu ili gađenje, a može doći i do povraćanja. Čir na dvanaestopalačnom crevu najčešće je hronično oboljenje, a bolne epizode ovog poremećaja kod većine osoba traju desetak dana.
Otkriće Helikobakterije pilori 70-tih godina dovelo je do procvata i duge popularnosti teorija po kojoj je ova bakterija dominantno ili isključivo odgovorna za nastanak čira. Međutim, teorija po kojoj je Helikobakterija pilori glavni faktor pri nastanku čira suočila se sa brojnim poteškoćama- uspešno tretiranje Helikobakterije antibioticima nije dovelo do smanjenja prevalence bolesti, kod velikog broja ljudi koji poseduju Helikobakteriju uopšte ni ne dolazi do pojave čira, a kod između 5% i 20% osoba koje imaju čir nije moguće utvrditi prisustvo bilo Helikobakterije bilo ikakvog drugog organskog faktora.
Psihosomatska teorija
Neuspeh teorije o isključivom bakteriološkom uzroku čira doveo je do procvata stanovišta po kome je stres najodgovorniji za nastanak ove bolesti. U više navrata potvrđena je veza između životnih stresora i nastanka čira, kao i njihovo negativno dejstvo na prognozu ovog poremećaja. Pored nesumnjivog uticaja izuzetno stresogenih događaja kao što su velike prirodne katastrofe, pronađena je veza između nastanka čira i njegovog ponovnog javljanja i stresogenih događaja kao što su gubitak drage osobe, različiti porodični problemi, nezadovoljstvo poslom ili njegov gubitak. Takođe, u više navrata potvrđen je negativan uticaj anksioznosti ili depresije, koji mogu predstavljati psihološku reakciju na stresor, na sistem organa za varenje. Pored toga, stres utiče i na pojavu rizičnog i štetnog ponašanja, kao što su pušenje ili konzumiranje alkohola.
Moglo bi se reći da je psihosomatska teorija dočekana sa širokim odobravanjem pre svega usled utiska da nudi jasan model mehanizma nastanka čira. Naime, pretpostavlja se da je želudačna kiselina glavni uzrok nastanka čira na dvanaestopalačnom crevu, a postoje nalazi koji jasno pokazuju da stres, anksioznost i depresija dovode do njenog pojačanog lučenja.
U prilog psihosomatske teorije govori i često navođeno istraživanje u kome je utvrđeno 7 faktora koji značajno doprinose nastanku i povratku čira, a među kojima se nalaze i psihološki činioci: 1. pušenje, 2. način nošenja sa stresnim situacijama, 3. prisustvo Helikobakterije pilori, 4. brzina jedenja, 5. udruženost tendencija ka impulsivnošću, anksioznosti i povlačenju iz socijalne sredine, 6. držanje dijeta i 7. uticaj svakodnevnih stresora. U kontekstu važnosti psiholoških činilaca kod kod ove bolesti posebnu pažnju izaziva istraživanje u kome su se poredile osobe koje imaju čir i osobe koje imaju nefrolitijazu ili kamen u žuči. Obe grupe ispitanika imale su istoriju izloženosti višestrukim stresorima, ali su osobe koje imaju čir negativnije opažale ove događaje. Takođe, pokazalo se da su ove osobe više sklone hipohondriji, pesimizmu i zavisnosti od drugih ljudi.
Uopšteno posmatrano, pretpostavlja se da su, pored depresije i anksioznosti, pre svega loše ili neadekvatne strategije za nošenje sa životnim teškoćama, slabije podnošenje frustracije, povlačenje iz socijalne sredine, impulsivnost i zavisnost od drugih psihološki činioci koji imaju najvećeg uticaja na razvoj čira na dvanaestopalačnom crevu, a usled raznih stresogenih događaja. Što se tiče strategija za nošenje sa životnim teškoćama, istraživanja su pokazala da su generalno gledano osobe sa gastrointestinalnim tegobama sklonije korišćenju mehanizama prevladavanja usmerenih na sam problem prilikom susreta sa stresnim životnim događajima. Međutim, iako su pre svega usmereni na pronalaženje alternativnih rešenja i preduzimanje različitih akcija, ovakvi pokušaji često nisu funkcionalni i kreiraju mogućnosti za pojavu anksioznosti ili depresije. Od neadekvatnih strategija za prevladavanje stresa pre svega je pokazan izražen negativan uticaj konzumiranja cigareta ili alkohola.
Potencijalni mehanizam nastanka nebakterijskog čira
Što se tiče mehanizma nastanka nebakterijskog čira na dvanaestopalačnom crevu, pretpostavlja se da stres i anksioznost dovode do sušenja ustiju, redukujući na taj način količinu pljuvačke neophodnu pri žvakanju hrane. Slabije žvakanje hrane usporava put hrane do crevnog sistema i može dovesti do oštećenja protektivnih faktora sluzokože. Samim tim, želudačna kiselina, koja se takođe može lučiti u većoj meri pod dejstvom stresa, lakše nagriza sluzokožu. Takođe, smatra se da tom prilikom dolazi i do uticaja psihoneuroimunoloških i psihoneuroendokrinoloških mehanizama, budući da stres otežava zarastanje rana najverovatnije povećavajući nivo kortikosteroida. Sve više se naglašava uloga centralnog nervnog sistema i određenih neurotransmitera. Što se tiče ostalih psiholoških činilaca, njihova uloga je nedovoljno objašnjena, a najčešće se spominje njihov uticaj na povećano lučenje želudačne kiseline i stimulaciju kortikosteroida.
