Kada prijatelj ili voljena osoba dožive gubitak, može se desiti da nam bude teško da nađemo prave reči ili postupimo odgovarajuće. Brinemo se kako ćemo izraziti saosećanje, i da li možemo da pružimo utehu na pravi način, i ponekad se sve završi tako što ništa ne preduzmemo.
Dotaći ćemo se par razloga zbog kojih se povlačimo pred nečijom tugom, uz savete kako da ih prevaziđemo i naučimo da je podrška u teškim trenucima najlepši akt ljudskosti, i da je njena srž u samoj prisutnosti.
Ne znamo šta da kažemo
Nedostatak pravih reči je najčešća barijera. Uz osećaj odgovornosti osećamo i obavezu da stvari popravimo, učinimo boljima, i samim tim ublažimo nečiji bol. Surova činjenica je da ne postoje reči koje bi imale moć da oduzmu malo težine takvom trenutku.
Reči koje će uvek biti sa ukusom spoj su jednostavnosti i iskrenosti uz tri poruke- teško je, stalo mi je do tebe, tu sam.
Postoji hiljadu varijacija na temu. Na primer, možete reći ˝Žao mi je što prolaziš kroz to. Volim te. Zovi me, u bilo koje doba dana/noći.˝ Ili ¨Žao mi je. Ti si važan član moje porodice. Kako mogu da ti pomognem?˝
I čak i ako ne upotrebite sva tri dela izjave i kažete samo ˝Moje saučešće˝, u redu je. Ovakva izjava možda neće pobediti na takmičenju za kreativnost, ali ukoliko dolazi iz srca iskrena je podrška.
I samo prisustvo, uz sedenje u tišini, može biti dovoljno.
Brinemo jer mislimo da se namećemo
Privatnost i poštovanje lep su poklon, ali to ne isključuje podršku i ljubav. Postoji razlika između nenametljivosti i izbegavanja. Zato pričajte. Podelite svoja sećanja o osobi koje više nema, iskažite koliko vam je značila i čime je obogatila vaš život. To će pomoći u dve sfere: prvo, pokazuje da ono što se desilo nije neizrecivo, da ime voljenog nije tabu samo zato što je preminuo. I drugo, odaje priznanje gubitku. Pokazati ozbiljnost u želji da se sećanje održi živim nikada nije nametanje.
Ne znamo kako da učinimo da se osećaju bolje
I nikada nećemo ni moći, jer ishod je nepromenljiv.
Jedini način i jedini put vodi direktno kroz tugu. A za to treba vremena- najčešće jedna do dve godine, iako se gubitak bliske osobe nikada ne prežali u potpunosti. Voljena osoba zauvek nedostaje.
Mnoge od izjava koje koristimo u ovakvoj situaciji, poput one da se osoba nalazi na boljem mestu ili da vreme leči sve rane, u najboljem slučaju su manjkave.
Poriv da učinimo da se neko oseća bolje je veoma jak. Želimo da pomognemo, da doprinesemo. Umesto saveta, ponudite podršku, emocionalnu i instrumentalnu, odnosno praktičnu- ponudite se da uradite nešto. Tada pružate ruku podrške uz slobodu da vam neko kaže šta mu je zaista potrebno- bilo da je to da obavite neki zadatak umesto njih ili da im pravite društvo. Ali nemojte izgovoriti ˝Ako nešto mogu da učiniim, samo reci˝. To čuveno ˝ako˝ ubiće svaku šansu da vam se zaista obrate za pomoć. Ukoliko sami uočite u čemu biste mogli da pomognete i navedete konkretan zadatak za sebe, olakšaćete dodatno.
Ne podnosimo dobro ovakve situacije
Ukoliko vas ovo pogađa na specifičan način, ukoliko se i sami bojite smrti, ili ste sigurni da ćete nekako promeniti tok situacije i vi biti onaj koga na kraju teše, budite iskreni sa sobom. Veoma često smišljamo razloge da izbegnemo osobu koja tuguje, a ustvari se plašimo da mi nećemo podneti njihov bol.
Zapitajte se šta je najgore što može da se desi. Zaplakaćete se? Nećete moći da pričate? Koji god ishod da zamišljate, zapitajte se koliko je to zaista loše. Vaša iskrenost i vaše suze samo mogu da budu cenjene i protumačene kao dubina vaše brige. Tuga ne izgleda elegantno i lepo, i to joj i nije svrha. Bilo bi čudno proći kroz nju sa osmehom.
Ukoliko nekad pomislite da ste u prošlosti pogrešno postupili ili propustili šansu da pružite podršku, sa novim saznanjem možete pristupiti obeležavanju godišnjice. Nikada nije kaasno da pokažete da vam je stalo.
Dakle- teško je, stalo mi je do tebe, tu sam. Nije nametljivo, vaša uloga nije da popravite situaciju, i naravno, u redu je ako je i vama srce pomalo slomljeno.
