Osećaj da ste nekoga zauvek izgubili i tuga koja ga prati može da deluje kao da joj nema kraja. Udara baš tamo gde ste najslabiji i osećate se potpuno beznadežno. Osećaj tuge može da traje satima, danima, nedeljama, pa čak i mesecima. Tuga koju osećate može da opstane podjednako dugo čak i ako je osoba koju ste izgubili i dalje među živima.
Istina je da se svako od nas nosi sa gubitkom i tugom na različit način. Međutim, postoji nešto što stručnjaci za mentalno zdravlje nazivaju ,,5 faza tuge”. Iako ih ne proživljavamo sve istim redom i istim intenzitetom, dobra vest je da tuga ne traje večno i da ćete se u jednom trenutku sigurno osećati mnogo bolje.
Faza br. 1: Negiranje
Prva reakcija kada čujete da ste vi ili neko drugi, na primer, oboleli od neizlečive bolesti, da vam je neko blizak preminuo, da vas je voljena osoba napustila, je zapravo da to negirate. Ponašate se i mislite kako je nemoguće da se to baš vama desilo. Ovo je potpuno normalna reakcija koja se javlja da bi umirila emocije koje naviru.
Negiranje je vrsta mehanizma odbrane koji se javlja odmah nakon šoka od gubitka i koji čini da se osećamo kao da smo potpuno emotivno otupeli. Negiranje blokira emociju probuđenu saznanjem o nemilom događaju. Počinjemo da verujemo da život nema smisla i da ništa više nema vrednost. Za mnoge ljude koji osećaju tugu ova faza je privremena i pomaže im da prođu kroz prvi nalet neizdrživog bola.
Faza br. 2: Bes i ljutnja
Kako prva faza negiranja krene da bledi, bol zbog nemilog događaja počinje da izlazi na površinu. Za to nismo spremni. Doživljavamo udar jake emocije i umesto tuge ili onoga što bi delovalo da je ,,prirodnije” ili ,,prikladnije” datom događaju ili trenutku, osećamo bes i ljutnju. Ovaj bes i ljutnja mogu da se ispolje prema objektima, potpunim strancima, prijateljima, ili familiji.
Bes i tuga mogu takođe da budu usmereni prema nama dragoj osobi koja je preminula ili nas napustila i zbog koje zapravo tugujemo. Na racionalnom nivou, znamo da je to suludo. Međutim, na emotivnom nivou, osećamo bes jer nas je ta osoba zauvek napustila. Odmah nakon toga javlja se osećaj krivice zbog toga što smo besni, što nas čini još više ljutim. Upadamo u neku vrstu začaranog kruga.
Faza br. 3: Faza pregovaranja
Normalna reakcija na emocije pred kojima se osećamo potpuno bespomoćno i ranjivo je da upadnemo u fazu u kojoj se stalno pitamo da li je trebalo nešto da uradimo drugačije. Izgovaramo rečenice poput ,,trebalo je”, ,,nije trebalo”, ,,eh da sam”, i slično. Ovo je pokušaj da zaštititmo sami sebe od bolne realnosti. Osećaj krivice je nešto što često prati fazu pregovaranja. Počinjemo da verujemo da smo mogli, samo da smo nešto uradili drugačije, da spasimo voljenu osobu ili da je zadržimo, da smo tako mogli da promenimo krajnji ishod događaja zbog kojeg tugujemo.
Faza br. 4: Depresivnost
Postoje dva tipa osećaja depresivnosti koja se javljaju u ovakvim situacijama. Prva je vezana za sam gubitak voljenje osobe i za nju su tipični tuga i kajanje. Brinemo se da smo u našem bolu zaboravili na ostale koji su živi ili koji su tu i koji zavise od nas. Kroz ovu fazu može da se prođe manje bolno uz podršku okoline i ohrabrujuće reči.
Druga vrsta depresivnosti je mnogo suptilnija i nesumnjivo intimnija u odnosu na prethodnu. Tiče se naše prećutne pripreme da se odvojimo od voljene osobe i da se zauvek sa njom oprostimo.
Faza br. 5: Prihvatanje
Prihvatanje se ne desi svima i pogotovu ne u isto vreme. Smrt drage osobe ili njen odlazak od nas može biti toliko neočekivan da nam bude veoma teško da prevaziđemo faze negiranja i besa. Ko uspe da dođe do faze prihvatanja, uglavnom se povlači i smiruje. Ovo nije period sreće ali takođe nije ni depresivnost, već više neka vrsta zatišja posle oluje. Uglavnom je društvena interakcija još uvek ograničena, ali je u isto vreme korak ka izlečenju i prihvatanju onoga što se desilo.
Način na koji se ljudi nose sa gubitkom je veoma intiman, individualan i moguće je da neće svi reagovati na isti način i proći kroz iste faze istim redom. Problem je upravo u tome što niko ne može da vam pomogne da se osećate bolje, čak i ako potpuno razumeju kroz šta prolazite. Najbolje je da pustite sebe da osetite sve emocije koje se javljaju u tom periodu i da im se ne opirete. Podrška okoline je veoma bitna, ali ako primetite da ona nije dovoljna ili ako primetite da ste se na neki način ,,zaglavili” u jednom od stadijuma, i da i dalje ne uspevate da nastavite sa normalnim životom, ne ustručavajte se da potražite stručnu pomoć.
