Mehanizme odbrane prvi je opisao Sigmund Frojd, nazvavši tako strategije koje koristimo da bismo se zaštitili od neprijatnosti, bola ili stresa. On ih je definisao kao odbrane Ega kada je pod pritiskom Super Ega i spoljašnje stvarnosti odnosno njegov način da se nosi sa anksioznošću. Upravo ovu vrstu strepnje stvaraju problemi i prepreke koje nam postavlja društvo i život uopšte.

Razvoj i dinamika mehanizama odbrane

Mehanizmi odbrane proizilaze iz konflikta između dve komponente ličnosti — Super Ega i Ida. Super Ego predstavlja moralnu autonomiju individue, unutrašnju instancu psihe gde su smeštene predstave dobra i zla, te kazne i nagrade. Na suprotnoj strani je Id kao izvor energije libida i agresije.

Ego je instanca ličnosti koja se našla u „nebranom grožđu” između Super Ega i Ida i kao takav teži da uravnoteži instinktualne potrebe Ida i moralne zahteve i društvena pravila Super Ega. Osnovna funkcija Ega je da zadovoljava potrebe Ida, ali u okviru određenih granica koje određuje Super Ego.

Mehanizmi odbrane osobi služe da se oslobodi anksioznosti koja nastaje usled konflikata Ida i Super Ega, kada pokušava da ispuni zahteve realnosti i kada se suočava sa nekom opasnošću. Mehanizme odbrane podiže Ego, tj. misli, osećanja, ponašanja tako da zaštiti osobu od stresa, strahova, gubitka dobre slike o sebi, negativnih emocija, društveno neprihvatljivih nagona seksualnosti i agresivnosti i sl. To ponašanje je obično nesvesno i služi da zaboravi, minimizira, deformiše ili projektuje realnost na drugoga. A osećanja koja pokušava da supresuje veoma su neprijatna ili intenzivna — ljubomora, žalost, neprijateljstvo i sl.

Primeri mehanizama odbrane

Već smo pisali o nekim od osnovnih mehanizama odbrane. Ovde ćemo se baviti onim kompleksnijim i razjašnjavaćemo ih kroz primere iz prakse.

Kompenzacija

Pacijentkinja, koja se inače žali na pojačanu usamljenost, s vremenom je stvorila naviku da puno jede dok gleda svoje omiljene serije. To je stvorilo dodatni problem, jer je inače sklona gojenju, a nije ni primećivala šta radi. Da bi kompenzovala svoju neispunjenu potrebu za pažnjom i pripadnošću, ona se ispunjavala hranom. Koristila je mehanizam odbrane koji se zove kompenzacija, a koji je svesni ili nesvesni pokušaj da se prevaziđe stvarna ili zamišljena realnost (usamljenost, nedostatak povezanosti), tako što se nadoknadi nečim drugim što izaziva osećaj ispunjenosti (hrana, pun stomak), popuni „praznina” i privremeno oslobodi napetosti. Neki drugi pacijenti često, pak, u takvim stanjima mogu da koriste alkohol ili kockanje.

Aktivizam i omnipotencija

Pacijent živi sa roditeljima koji su ga razmazili i prezaštićuju ga, iako je odavno punoletan. Kako ima višak energije, bavi se mnogim sportovima, koje mu, naravno, plaćaju njegovi roditelji. Te aktivnosti su mu oduzimale mnogo više vremena nego studiranje. Iako su ispitni rokovi uzeli maha, on nije ni počeo da uči. To nije bio njegov jedini problem. Pacijent je bio zaljubljen i to mu je okupiralo misli. Sanjario je za vreme predavanja. Njegove ocene su, neminovno, bile nezadovoljavajuće. Poslednji rezultati su ga veoma uzdrmali, jer su ukazivali na to da srlja u propast. Uspaničio se i počeo redovno da posećuje čitaonicu, kopira beleške sa predavanja, prikuplja informacije od drugih studenata, ali je i dalje bio neefikasan u učenju.

On je zapravo koristio aktivizam, mehanizam odbrane koji vodi osobu ka tome da naglašava puku akciju umesto da konkretno rešava problem. Pacijent je trebalo da prestane da mašta. Umesto toga, izjavljivao je kako nije zabrinut u vezi sa svojim akademskim postignućem. Tešio se time da samo ako „bude hteo, lako će nadoknaditi propušteno i dobiti dobre ocene”. To magijsko mišljenje poznato je kao omnipotencija, mehanizam odbrane zahvaljujući kom je mogao da se oseća i ponaša kao da ima natprirodne moći ili sposobnosti koje su superiorne u odnosu na druge i koje samo treba uključiti kad „zagusti”, za razliku od drugih koji to ne mogu i moraju da uče redovno.

Intelektualizacija i emocionalna disocijacija

Pacijentkinji je majka obolela od raka. To je uticalo na nju da razmišlja o napuštanju posla kako bi mogla da se brine o njoj. Uprkos teškoj situaciji u kojoj se našla, odgovarala je na pitanja psihologa o majčinom tretmanu veoma racionalno, bez emocija. Ovaj mehanizam odbrane se naziva intelektualizacija, i omogućavao je pacijentkinji da izrazi apstraktne misli, oslobođene emocija, kako bi kontrolisala ili umanjila preplavljujuća osećanja.

Kada je pacijentkinjina majka ušla u terminalnu fazu bolesti, ona je bila duboko pogođena tom činjenicom, a uz to je i počela da paniči zbog toga što je nezaposlena. Uprkos tome, ona se prihvatila traženja posla i pronašla ga. Emocionalna disocijacija joj je omogućila da se odvoji od ozbiljnog majčinog stanja i usredsredi se na zaposlenje.

Samooptuživanje i pasivno-agresivne reakcije

Pacijentkinja o kojoj je reč činila se kao kvalitetan stručnjak sa potencijalom da napreduje na poziciju menadžera. Međutim, nedostajalo joj je samopouzdanje. Umesto da uloži veći napor u usavršavanje, ona je stalno tražila pomoć od svojih bolje organizovanih i vrednijih kolega. Da bi osigurala njihovu naklonost i dobru volju, potcenjivala je sebe pred njima i samooptuživala bi se. Govorila bi: „Ja sam nesposobna, nikako ne mogu da napišem taj izveštaj”, ili, „tako sam glupa. Nisam uhvatila nikakve beleške za vreme sastanka…”. Samooptuživanje je uključivalo obezvređivanje sebe da bi zadobila simpatije ili da bi izbegla odgovornost. Ovo se smatra određenom vrstom manipulacije.

Pošto se pacijentkinja nije osećala ravnopravno sa svojim kolegama, kojima bi možda bila nadređena, želela je da poveća samopoštovanje. Međutim, njeni rezultati joj nisu bili saveznici u tome. Stoga je pribegavala drugačijim načinima odbrane — da umanji druge kako se ona ne bi osećala inferiorno. U cilju podizanja svog samopouzdanja, ona je tajno ogovarala kolege, obelodanjujući njihove lične tajne. Ovaj mehanizam odbrane pasivno-agresivne reakcije omogućavao je pacijentkinji da iznese svoju ogorčenost zbog uspeha kolega bez otvorenog suočavanja s njima.

Štokholmski sindrom, poništavanje, somatizacija i devaluacija

Pacijentkinja ima „neobičan” način ponašanja, u smislu teatralnosti — priča puno o sebi, stavlja sebe u centar pažnje sa svojim emocijama i avanturama. Ona naglašava svoje afekte i ekspresiju i koristi ih da bi izbegla njihovo racionalno objašnjenje. Ta osećanja se nesvesno pojačavaju u odbrambene svrhe.

Imala je puno problema tokom odrastanja koji su počeli razvodom njenih roditelja. Iako postoje pretpostavke da ju je zlostavljao, ona se čak i ne seća oca. Ipak, ima neka pozitivna osećanja prema njemu i nalazi razne izgovore za njega. On je za nju neka vrsta fascinantne figure. Pacijentkinja doživljava ono što se naziva Štokholmski sindrom: žrtva se identifikuje sa agresorom. Ona prevazilazi tugu, ponavljajući sebi da otac ne može biti toliko loš. Za nju je to potpuno nezamislivo.

Često je neprijateljski nastrojena prema prijateljima, koji ne razumeju njeno ponašanje. Kasnije se kaje zbog takvog ponašanja, oseća krivicu i želi da ispravi greške, jer ne želi da ih izgubi. Kupuje im skromne poklone, čak i cveće. Taj mehanizam odbrane poznat je kao poništavanje. Kao odgovor na osećanje krivice, osoba pokušava da poništi reči ili dela kroz izvinjenja, ulagivanje ili davanje poklona.

Pacijentkinja se često žali na razne somatske bolesti koje preuveličava i uporno ponavlja na pregledima. Zabrinuta je, jer veruje da boluje od neke ozbiljne bolesti. Taj mehanizam odbrane u kom se anksioznost manifestuje kroz fizičke simptome poznat je kao somatizacija. Njeno telo ispoljava ono što ona nije u stanju.

Pacijentkinjino ponašanje takođe dovodi do epizoda depresije. U tim momentima, ona govori sebi da ne vredi ništa, da ne zna zašto je uopšte živa i da bi najbolje bilo da je nema. To je primer mehanizma okretanja agresije prema sebi (devaluacija ili obezvređivanje), kada osoba nije u stanju da ispolji agresivnost prema drugima ili je istrošila sve načine ispoljavanja te hostilnosti, pa je onda okreće prema sebi. Oseća bes, okrivljuje sebe i potencijalno može da počini suicid.

Ukoliko primetite nešto od navedenog kod sebe ili bliske osobe, toplo im preporučite pregled psihologa ili psihijatra. Mehanizmi odbrane treba da postoje, ali one zrelije forme (potiskivanje, sublimacija, humor), jer čuvaju naš Ego. Ukoliko se nezreli mehanizmi korite predugo i prečesto, to može ukazivati i na poremećaj ličnosti. Reagujte na vreme i sačuvajte mentalno zdravlje!