Šta je separaciona anksioznost?
Separaciona anksioznost podrazumeva preteran strah ili brigu kada je u pitanju odvajanje od doma ili od osobe za koju su dete, tinejdžer ili odrasla osoba veoma vezani.
Separaciona anksioznost predstavlja normalnu fazu u razvitku deteta, i pomaže mu da spozna različite vrste veza i da razume njihovu prirodu. Obično se završava oko druge godine života kada dete počinje da shvata da, iako ne vidi roditelja, on ili ona će se vratiti u nekom trenutku.
Deca koja pate od separacione anksioznosti mogu da budu preterano vezana za jednog roditelja, da odbijaju da idu na spavanje ako on ili ona nisu kraj njega, da ne žele da prespavaju kod prijatelja ili da idu na rekreativne nastave, ili da čak ne žele da budu sami u bilo kojoj prostoriji svog doma ako osoba za koju su vezani nije tu. Kod dece se neretko javljaju i fizički simptomi kada postoji čak i najmanji nagoveštaj da bi moglo doći do odvajanja poput glavobolje, muke, i povraćanja. Odrasli koji pate od separacione anksioznosti imaju problem da sami putuju, sanjaju ružne snove koji se tiču odvajanja od osobe za koju su preterano vezani, ili su previše zabrinuti za decu ili supružnika i stalno proveravaju gde su.
Kada se odvoje od osobe za koju su preterano vezani, deca mogu da postanu povučena, tužna, ili da imaju problem da se koncentrišu na bilo koju aktivnost. U zavisnosti od toga o kom se uzrastu radi, osoba može da ima strah od životinja, mraka, provalnika, putovanja avionom, ili nekih drugih situacija koje su viđene kao opasne. Nekim ljudima stravično nedostaje dom kada su odvojeni od osobe za koju su preterano vezani. Separaciona anksioznost je podjednako frustrirajuća za sve članove porodice i može da dovede do mnogih konflikata.
Separaciona anksioznost je najčešća kod dece ispod 12 godina, ali se javlja i kod tinejdžera i kod odraslih i podjednako je zastupljena i kod muškaraca i žena.
Koji su simptomi separacione anksioznosti?
Osoba koja pati od separacione anksioznosti:
- Je preterano uznemirena kada je odvojena od doma ili osobe za koju je vezana;
- Se konstantno brine da će se osobi za koju je vezana nešto desiti;
- Se plaši da će joj se nešto desiti ili da će se razboleti pa da će morati da se razdvoji od osobe za koju je vezana;
- Odbija da napusti dom, školu, posao, ili bilo koje drugo mesto zbog straha od odvajanja;
- Stalno se boji da ostane sama ili bez osobe za koju je vezana kod kuće ili na drugim mestima;
- Ima noćne more o odvajanju od osobe za koju je vezana;
- Ima fizičke tegobe poput glavobolje ili nagona za povraćanjem kada treba da se odvoji od osobe za koju je vezana.
Da bi se dijagnostikovala separaciona anksioznost ovi simptomi moraju da budu prisutni najmanje 4 nedelje kod dece i tinejdžera ili 6 meseci i duže kod odraslih. Takođe, ovi simptomi treba u značajnoj meri da negativno utiču na njihove školske, društvene, poslovne i privatne aktivnosti.
Šta uzrokuje separacionu anksioznost?
Iako uzroci za separacionu anksioznost nisu u potpunosti poznati, postoje neki faktori rizika poput situacija u kojima je osoba izgubila nekog bliskog, promena škole kod dece, razvod, ili bilo koji drugi veoma stresan događaj u kome je izgubljen neko blizak. Dodatno, ako su roditelji anksiozni i imaju tendenciju da prezaštićuju dete, to takođe može kasnije da vodi u separacionu anksioznost.
Kako se leči separaciona anksioznost?
Da bi strah od odvajanja nestao, dete mora da razvije osećaj da je bezbedno, da veruje da će se roditelj vratiti i da ima poverenja i u osobe koje nisu njegovi roditelji. Kod starije dece, tinejdžera i odraslih, terapija može da uključi psihoterapiju, rad na promeni nekih ponašanja u roditeljstvu kod anksioznih odraslih sa decom, i u nekim slučajevima lekove za anksioznost. Ako je to potrebno, terapija može da uključuje i celu porodicu.
Kada su u pitanju mlađa deca, roditelju se savetuje sledeće:
- Probajte da planirate odsustvo nakon vremena za spavanje i obroke vašeg deteta jer će ono biti više anksiozno ako je gladno, umorno ili bolesno;
- Pripremite dete za odlazak tako što ćete mu objasniti da ćete se vratiti. Shvatite ozbiljno detetovu anksioznost, i imajte razumevanja i strpljenja;
- Ostanite smireni pri odlasku;
- Pobrinite se za to da se vaše dete uvek oseća voljeno i sigurno;
- Vežbajte za početak odvajanje na kraće vreme da bi se dete naviklo i shvatilo da ćete se vratiti;
- Nemojte da izlazite kradom iz kuće jer ovo može samo da pogorša stanje;
- Kontrolišite svoju anksioznost i zabrinutost jer ako je deca osete misliće da nešto nije u redu.
Ako ništa od ovoga ne pomogne, i problem počne sve više da utiče na vaše svakodnevno funkcionisanje, potražite stručnu pomoć koja će moći da pomogne vama i vašoj porodici da živite kvalitetniji život.
