“Lake” droge

Marihuana je među mladima najlakše dostupna i najrasprostranjenija  ilegalna “laka” droga. Dobija se sušenjem cvetova indijske konoplje, neretko ilegalno uzgojene na skrivenim prostorima i kod nas. Kao sredstvo zavisnosti najčešće se uživa pušenjem, mešanjem suvog lišća sa duvanom i motajući cigarete u posebne papiriće (rizle) koje se u žargonu nazivaju džoint.

Uzimanje ima različita dejstva, od kojih su najčešći osećaj opuštanja i relaksacije, dobrog raspoloženja, ponekad uz nekontrolisan smeh. Kod osoba koje u sebi nose sklonost za psihičke bolesti (npr. shizofrenija) uživanje marihuane može višestruko povećati opasnost od javljanja bolesti. Kod većih doza mogu nastupiti i halucinacije, karakterističan poremećaj osećaja za vreme za koje se čini da prolazi mnogo sporije i poremećaj ravnoteže, što sve može bitno smanjiti sposobnost koncentracije i sposobnosti koordinacije.

Marihuana je opasna pri vožnji automobila ili rukovanja bilo kojim alatom ili mašinom koja zahteva preciznost i koordinaciju pokreta. Uglavnom ne stvara fizičku zavisnost, ali redovna, teška upotreba može dovesti do psihičke zavisnosti sa posledičnom socijalnom i psihološkom disfunkcijom. Postoji delimična međuzavisnost i međutolerancija sa alkoholom.

Ogromna popularnost marihuane delom leži u verovanju da je potpuno neškodljiva. No uprkos niskom toksicitetu marihuana predstavlja rizik za hronična oštećenja. Iako upotreba marihuane ne dovodi do ozbiljnog oštećenja memorije, pažnje i kognitivnih funkcija, istraživanja su pokazala da dugotrajna upotreba dovodi do suptilnijih oštećenja memorije, pažnje kao i organizacije i integracije kompleksnih informacija. Postoje dokazi da akutna intoksikacija marihuanom kod osetljivih osoba može dovesti do psihotične reakcije i da ima potencijalno blokirajuće delovanje na kratkotrajno pamćenje.

Rastvarači kao droge?

Kod jednog dela vrlo mladih adolescenata prvi susreti sa drogom su snifanjem, tj. udisanjem lepkova ili drugih rastvarača. To je sve manje popularno, ali se i danas može naći grupa dece koja, kako bi postigla stanje omamljenosti, razmazuje lepak po najlon vrećicama i stavlja ih na nos ili usta. Kako se delovanje postiže ne samo udisanjem para, već i delimičnom hipoksijom (nedostatkom kiseonika) mozga, jer se udiše već izdahnuti vazduh u vrećici, konzumacija tih sredstava može biti potencijalno opasna.

Uzimanje tableta (sa alkoholom)

Uzimanje različitih tableta koje su dostupne u skoro svakoj porodici (protiv bolova, za spavanje, antiparkinsonici i sl.) jedina je vrsta zloupotrebe sredstava zavisnosti koja je u gotovo svim zemljama učestalija kod osoba ženskog pola. Kako među odraslima žene više naginju uzimanju lekova uopšte, pa i navedenih lekova za bolove, za spavanje, za smirenje, protiv depresije i sl., smatra se da je jedan deo ponašanja uzrokovan oponašanjem majčinskog modela. Podsvesno je opravdanje da ako to čine odrasli (majka), onda to ponašanje ne može biti rizično i nepoželjno.

Kako bi se pojačalo delovanje tableta, često se uzimaju zajedno sa alkoholom (to je takođe karakteristično za devojke). Konačni učinak zavisi će od vrste tableta koja je uzeta i od količin alkohola kojom je praćena, a može varirati od uznemirenosti, razdražljivosti, dezorijentiranosti sve do halucinacija.

Zašto je zavisnost hronična moždana bolest?

Značajan uticaj na moždanu funkciju utvrđen je za mnoge droge. Ne samo da aktivno uzimanje droga deluje na mozak, dugotrajnije uzimanje droga dovodi do opsežnih promena u moždanoj funkciji koje traju dugo i nakon što osoba prestane da uzima drogu. Mozak zavisnika je drugačiji od mozga zdrave osobe. u ljudskom mozgu se nalazi deo evolucijski primitivnih moždanih struktura. Te moždane strukture su odgovorne za emocije, motivaciju, osećaj straha, ljutnje i teskobe. Ovaj sistem kontroliše i primarne nagone kao što su potreba za hranom, pićem, seksualni nagon i sl., te se smatra odgovornim za održanje i opstanak vrste.

Zadovoljenjem primarnih potreba (npr. zadovoljenjem osećaja gladi), podražavaju se te strukture unutar sistema, te se stvara osećaj nagrade i zadovoljstva, koji je temeljno vrlo važna biološka sila našeg opstanka. Mozak te emocije skladišti i “pamti” kao obrasce nagrade i zadovoljstva (ili nezadovoljstva ako nagon nije zadovoljen). Upravo ti procesi su ključni u fenomenu razvoja zavisnosti.

Naime, uzimanjem sredstava zavisnosti, preko specifičnih receptora na mozgu, veštački se aktiviraju centri za zadovoljstvo i postiže se prolazan osećaj prijatnosti odnosno nagrade. Taj osećaj mozak pamti kao ugodan doživljaj i informaciju čuva u centrima zaduženim za dugoročno pamćenje i učenje. “pamćenje” mozga aktivira obrazac naučenog ponašanja te uslovljava stalno i ponovljeno uzimanje sredstva zavisnosti kako bi se osećaj zadovoljstva ponovo postigao. Tako zavisnost postaje proces koji sam sebe podržava. Kada se razvije zavisnost, kod nedostatka droge, podiže se koncentracija “hormona stresa”.

To stvara snažan osećaj neprijatnosti odnosno kazne, koji se takođe skladišti u mozgu. Da bi uklonio ovaj osećaj neprijatnosti, zavisnik poseže za drogom kako bi uspostavio “ravnotežu”. Kod hronične bolesti zavisnosti, zbog tolerancije na velike doze droge, kod uzimanja sredstava zavisnosti osećaj zadovoljstva se više ne postiže.

Zavisnik uzima drogu isključivo radi izbegavanja neprijatnosti, odnosno uklanjanja simptoma apstinencijalne krize. Zbog te vezanosti i uz promene u strukturi i funkciji mozga danas se zavisnost smatra hroničnom moždanom bolešću.