Bipolarni poremećaj spada u grupu afektivnih poremećaja tj. poremećaja raspoloženja. Prema međunarodnoj klasifikaciji ICD-10 bipolarni afektivni poremećaj (ili skraćeno BAP) karakteriše dve ili više epizoda sa promenama u raspoloženju koje su značajno poremećene, a uključuju povišeno raspoloženje i povećanu energiju (manija ili hipomanija) i sniženo raspoloženje, energiju i aktivnost (depresija). Manija se objašnjava kao bezrazložno povišeno raspoloženje koje je praćeno povećanjem energije, brz govor, smanjena potreba za spavanjem, sniženom sposobnošću zadržavanja pažnje, grandiozne ideje, prenaglašeno samopouzdanje, nedostatak normalne socijalne inhibicije, ponašanjem koje je neprimereno situaciji. S druge strane, depresija se odlikuje sniženim nagonima (seksualni nagon, nagon za životom, nagon za hranom i snom), osećanjem beznadežnosti, tuge, sveopšte osećanje praznine, pojavom samoubilačkih misli i ideja (koje mogu voditi pokušaju samoubistva).
Kada razmatramo BAP kod dece i adolescenata svi kriterijumi koji važe za osobe u odraslom dobu podrazumevaju se i za decu i adolescente. Znatan broj autora dovodi u pitanje koliko je opravdano da postoji zajednička klasifikacija za obe populacije, iz razloga što klinička ispoljavanja dosta zavise od uzrasta kada je poremećaj počeo.
U poslednjih 20 godina je deci sve češće počela da se postavlja dijagnoza BAP-a. Tako, istraživanja pokazuju da je dijagnoza BAP kod mladih porasla za 4000% od 1994. godine (Parry & Levin, 2012)! U SAD su otišli toliko daleko da je ovaj poremećaj postao najčešće dijagnostifikovan među mladima. Takođe je šokantno da je BAP počeo da se sve češće dijagnostifikuje još na predškolskom periodu, što je izazvalo poprilično skepse među naučnicima. Interesantno je da postavljanje ove dijagnoze nije toliko često u drugim delovima sveta, a naročito u Evropi, kao što je to slučaj sa SAD. U Nemačkoj, na primer, psihijatri čak izbegavaju da daju deci dijagnozu BAP pre adolecentskog perioda.
Brojne studije koje su do sada rađene ukazuju na to da je BAP najvećim delom genetski predodređen. Što je raniji početak pojave BAP, to se smatra da je veća genetska predodređenost, naročito ako su roditelji imali imali poteškoća sa ovim poremećajem. Pokazalo se da je čak 30% – 40% dece koje je obolelo od ovog poremećaja imalo jednog roditelja koji je bolovao od istog, dok je taj procenat veći (čak 60%) ako su oba roditelja obolela (Peay et al, 2014). Iako je ova genetska predodređenost neizbežna, jedan deo varijanse se objašnjava i odnosom roditelja prema detetu, odnosnu stilu vaspitanja. Peay i saradnici su u svom istraživanju našli da roditelji sa BAP češće prate dnevne aktivnosti svoje dece i više ih nadgledaju kada su u pitanju promene raspoloženja u odnosu na roditelje koji nemaju BAP i takođe imaju aktivnije i pozitivnije coping mehanizme. Našli su da ove stratigije roditelja pomažu da se predupredi genetska predisponiranost.
Pored genetskih faktora, postoje značajni sredinski faktori koji objašnjavaju jedan deo nastanka BAP-a. Na primer, nedostatak topline majke, hostilno okruženje deteta, različite vrste trauma mogu podstaći pojavu poremećaja.
Postoje izvesne razlike između ispoljavanja simptoma kod dece u odnosu na adolescente.
Ono što razlikuje mlađu decu (dakle decu ispod devet godina) jesu iritabilnost i emocionalna labilnost, koja nije toliko česta među starijom decom. Međutim, nađeno je da su hiperaktivnost, distraktibilnost i povišen impuls za govorom dominantni kod dece svih uzrasta.
Interesantno je da se deca razlikuju od odrasllih po tome što su češće u maničnoj fazi, dok za odrasle važi da su predominantno u depresivnoj fazi tokom trajanja poremećaja. Takođe, distinktivna karakteristika dece i mladih kada je u pitanju bipolarni poremećaj jeste da se epizode manije i depresije smenjuju znatno brže nego u odraslih. Nasuprot tome, kod odraslih trajanje jedne epizode može trajati nedeljama, mesecima, pa čak i godinama, dok se ne pojavi druga.
Nađeno je da se kod najvećeg broja dece obolele od BAP prvo javlja faza depresije. Roditelji retko prepoznaju depresiju kod svoje dece, jer se deca u ovoj fazi žale na fizičke probleme, najčešće u vidu bola u predelu stomaka i grudnog koša. Naročito mlađa deca su sklona da svoj unutrašnji doživljaj somatizuju, iz razloga što još nisu internalizovala ovo iskustvo kao sopstveno mentalno stanje. Tako, u slučaju da depresivna epizoda traje duže, stručnjaci mogu pogrešno dijagnostifikovati depresivni poremećaj, te lečiti decu antidepresivima, što može voditi naglom ispoljavanju maničnog stanja
Kada je u pitanju lečenje BAP-a u prvom redu se najčešće nalaze medikamenti i to stabilizatori raspoloženja (kao što su litijum i valproat) i/ili neke vrste antipsihotika, u zavisnosti od simptoma. Pored medikamentozne terapije, koriste se različiti vidovi psihoterapije i savetovanja koji pomažu u lečenju poremećaja. Tu spadaju psihoedukacija, prevencija relapsa (naročito je značajan rad na redukciji stresa, stabilne socijalne relacije i uspostavljanje različitih navika i rutina – kao na primer ritam spavanja), individualna psihoterapija (naročito REBT i KBT), socijalna podrška, a naročito podrška porodice i različite vrste savetovanja.
