Priča počinje Emilom Karpelinom, koji je skovao termin manična depresija. On je davne 1921. godine napisao:
“Manično-depresivno ludilo.. , s jedne strane, uključuje čitav spektar takozvanog periodičnog i cirkularnog ludila, dok sa druge uključuje jednostavnu maniju, većinu stanja pripisanih melanholiji, a takodje i značajan broj slučajeva amencije.”
Drugim rečima, manična-depresija takodje uključuje unipolarnu depresiju.
Krepelin se smatra ocem dijagnostičke psihijatrije, ali dok Američko psihijatrijsko udruženje nije rešilo da sastavi “dijagnostičku bibliju”, u Sjedinjenim Američkim Državama je već uveliko dominirao Frojd.
Dijagnostički i statistički vodič mentalnih bolesti DSM-I iz 1952. godine i poboljšana verzija vodiča DSM-II iz 1968. godine su sačuvali suštinu Krepelinovovog opisa manične depresije, ali su ga prekrili tankim slojem Frojdovog blata. Njihova pretpostavka je bila da su mentalne bolesti rezultat neuspeha da se pojedinac uklopi u svoje okruženje.
Ovi poremećaji u vezi su sa ličnošću, socijalnim okolnostima i stresom izazvanim suočavanjem sa životom, u istoj meri koliko i bilo kojim biološkim uzrokom.
Ovi vodiči se nisu pokazali od bilo kakve praktične koristi lekarima, koji su ionako više bili zainteresovani za lečenje neuroza. Ipak, vredi pročitati ove dokumente, ako ni zbog čega drugog, onda kao bi omogućili uvid u kompleksnost onog čime se ovde bavimo.
1974 godine Američko psihijatrijsko udruženje je postavilo Roberta Spicera, sa Kolumbijskog univerziteta, za vođu tima koji će kreirati treće izdanje vodiča DSM-III. Do tog trenutka, psihijatrija je imala veliki problem sa imidžom u javnosti i Frojdovci su počeli polako da se povlače.
Za pomoć i smernice, Spicer se obratio jedinom univerzitetskom psihijatrijskom odeljenju u kom nisu dominirali Frojdovci, Vašingtonskom univerzitetu u Sv. Luisu. Dve godine pre nego što će Spicer zatražiti pomoć, mala grupa koju su oslovljavali sa “neo-Krepelijanci” su sastavili dijagnostičke kriterijume tkz “Feighner Criteria ” koji sadrže listu simptoma bolesti na osnovu kojih se postavlja dijagnoza.
Lista koja opisuje depresiju i maniju se u originalu (praktično prekopirana) našla na stranicama Spicerovg vodiča DSM-III, ali ne kao deo manične depresije. Nju je zamenio novi naziv – “bipolarni poremećaj”, koji nije uključivao unipolarnu depresiju.
Još 50-ih godina, nemački psihijatar Karl Leonhard je dao dobre argumente zašto ovi pojmovi treba da budu razdvojeni. Džordž Vinokur, jedan od autora “Feighner Criteria” je takodje zagovarao podelu. Caka je bila u tome što je DSM-III vodič napravo razliku kada su u pitanju bipolarni poremećaj i unipolarna depresija, ne objasnivši, pritom, odnos i povezanost izmedju unipolarnog i bipolarnog.
Čak su i oni koji su podržavali podelu na unipolarno i bipolarno uvažili činjenicu da se simptomi oba stanja u nekoj meri preklapaju. Te onda, imamo grupu unipolarnih pacijenata koji imaju više zajedničkog sa bipolarnim nego sa svojim unipolarnim “kolegama”.
Suštinski, priroda unipolarnosti i bipolarnosti je cikličnost i ponavljanje što u DSM-III nije adekvatno objašnjeno i obrađeno.
Ovo nije cepidlačenje. Frederik Gudvin, koautor sa Kajem Jamisonom u radu “Bolesti manične depresije”, ističe da zahvaljujući DSM-u imamo čitavu klasu pacijenata koje nikada nismo proučavali i koje ne znamo kako da lečimo.
Teoretski, naredne korekcije vodiča su trebale da isprave ove previde, ali to se nikada nije dogodilo. Do tada, Spicerov vodič je bio u usponu. Bipolarni poremećaj je ostao zamrznut u vremenu.
1994 godine, DSM-IV je istakao hipomaniju i upakovao je u Bipolar II, ali je to samo stvorilo pogrešan utisak da je psihijatrija izmislila novu bolest ni iz čega.
Čak i danas, lekari se opiru dijagnozi Bipolarni II u interesu svojih pacijenta kako se ne bi bespotrebno i pogrešno lečili.
Vodiči DSM-III i DSM-IV smatraju da su mešane epizode retka pojava i pooštreni su kriterijumi za njihovu dijagnostiku. Mešane epizode su, međutim, deo onoga što vezuje bipolarno za unipolarno. Krepelin je, naravno, video pomešane epizode kao uobičajene i vrlo detaljno je objasnio njihovu pojavu.
2013 godine možda jedina stvar koja je u novom DSM-5 urađena kako treba je to što je konačno uvažena realnost postojanja mešanih epizoda i povraćeno nešto Krepelinove perspektive. Ipak, 35 godina kasnije, imamo vodič koji je bukvalno prekopiran DSM-III.
