Do samopovređivanja može doći iz više razloga, najčešće radi izražavanja i ublažavanja emocija, radi uspostavljanja osećaja kontrole nad naizgled očajnom životnom situacijom, ili radi kažnjavanja sebe kao „loše“ osobe.
Tinejdžeri, posebno tinejdžerke, u najvećem su riziku od samopovređivanja. Možda zato što se stariji ljudi bolje nose sa svojim emocijama ili zato što veštije skrivaju samopovređivanje. Možda i zbog toga što stariji ljudi mogu da se samopovređuju indirektno, zloupotrebom alkohola ili droge.
Širok spektar problema može doprineti ovakvom činu. To mogu biti problemi u vezi, alkohol, zaposlenje ili studije, finansije, socijalna izolacija, fizičko zdravlje, žalost, tuga, trauma, emocionalno i seksualno zlostavljanje u detinjstvu.
Šta je samopovređivanje?
Samopovređivanje, koje se formalno naziva nesamoubilačkim samopovređivanjem, predstavlja namerno nanošenje fizičkog bola sebi, bez namere da se izvrši samoubistvo. Sečenje, sagorevanje, udaranje, lupanje glavom, i iritiranje rana su uobičajene metode samopovređivanja. Aktuelne studije sugerišu da se čak 14% adolescenata upušta u ovakvo ponašanje. Veoma često samopovređivanje je povezano sa poremećajima ishrane, graničnim poremećajem ličnosti, i poremećajima zloupotrebe supstanci. Sudije pokazuju da 80-90% mladih koji se samopovređuju ispunjava kriterijume za najmanje jedan poremećaj mentalnog zdravlja, najčešće poremećaj raspoloženja.
Znaci upozorenja
- Veći broj posekotina/opekotina na zglobovima, rukama, nogama, leđima, bokovima, ili na stomaku;
- Stalno pravdanje ožiljaka na telu;
- Nošenje dugih rukava tokom vrelih dana radi prikrivanja rana;
- Pronalaženje britvica, makaza, upaljača, ili noževa na čudnim mestima;
- Zaključavanje u spavaćoj sobi ili kupatilu satima;
- Izolacija i izbegavanje socijalizacije.
Zašto se neko samopovređuje?
Da oseti bol: Mnogi pojedinci se okreću samopovređivanju kao načinu da dožive fizički bol kada su emocionalno otupeli. Osobe koje su u prošlosti doživele traume ili zlostavljanje često se kasnije osećaju otupelo, što predstavlja način da blokiraju sećanja i emocije. Vremenom se ova otupelost pretvara u osećaj praznine. Samopovređivanje tada omogućava osobi da ponovo oseća.
Da kazni sebe: Pojedinci koji se samopovređuju često se osećaju krivim, nedostojnim, ili bezvrednim. Njihova loša slika o sebi može proizaći iz prošlih iskustava poput maltretiranja, napuštanja, trauma, ili usamljenosti. Kao rezultat toga, često osećaju da nisu dovoljno dobri. Oni koji se bore sa poremećajima ishrane, poremećajima zloupotrebe supstanci, ili problemima sa mentalnim zdravljem mogu imati osećaj krivice zbog ovih poremećaja, posebno ukoliko ne dobiju odgovarajući zdravstveni tretman. Samopovređivanje je tada sredstvo za oslobađanje od „krivice“.
Da bi odvratili pažnju od neželjenih osećanja: Neke od osoba koje se samopovređuju doživljavaju intenzivne impulzivne nagone za sečenjem kako bi izbegle unutrašnja osećanja. Ova osećanja uključuju anksioznost, tugu, usamljenost, bes i druga negativna, neželjena osećanja. Umesto zdravih veština snalaženja, samopovređivanje se koristi radi odvlačenja pažnje. Samopovređivanje je tada način da se zaborave bolne emocije koje izbijaju na površinu.
Da bi regulisali unutrašnje emocije: Samopovređivanje je često privremeni izlaz iz osećanja sa kojima osoba nije u stanju da se izbori. Nanošenje fizičkog bola je privremeno bekstvo od stvarnosti i iskazivanja unutrašnjih emocija. Samopovređivanje oslobađa talas endorfina, koji stvore osećaj euforije i opuštenosti. Ovo privremeno stanje brzo zamenjuju osećaj krivice i srama, što rezultira sa još više negativnih unutrašnjih emocija, koje mogu biti snažna pokretačka snaga za nastavak ciklusa samopovređivanja.
Osobe se ne upuštaju u samopovređivanje radi privlačenja pažnje. Takođe, retko su direktan pokušaj samoubistva, mada se određeni procenat ljudi koji se samopovređuju takođe bori sa samoubilačkim mislima ili ponašanjem.
Veza između samoubistva i samopovređivanja
Iako samopovređivanje može rezultirati komplikacijama poput oštećenja nerava i infekcija rana, ono se ne poklapa uvek sa samoubilačkim idejama. Međutim, istraživanja pokazuju da osobe koje se samopovređuju imaju povećan rizik od samoubilačkih ideja i samoubilačkih pokušaja u budućnosti. Studije pokazuju da je 70% njih pokušalo samoubistvo najmanje jednom, a 55% nekoliko puta. Rizik od samoubistva najveći je tokom prvih šest meseci nakon epizode samopovređivanja, i obično opada vremenom.
Zbog povećanog rizika od pokušaja samoubistva u prvih šest meseci, veoma je važno zatražiti pomoć. Nažalost, većina su tinejdžeri i adolescenti, od kojih 50% uopšte ne zatraži pomoć.
Kako možete da pomognete osobi koja se bori sa samopovređivanjem?
- Ostanite smireni, i ponudite podršku. Važno je ne osuđivati, i ne tragati za krivcem, jer to može rezultirati štetnim osećanjima koja mogu doprineti samopovređivanju.
- Edukujte se o ovom ponašanju. Predložite odlazak na psihoterapiju. Pomozite osobi da zatraži stručnu pomoć.
- Budite strpljivi. Lečenje samopovređivanja zahteva vreme, kao i pronalaženje i isceljenje osnovnih pokretača, radi potpunog oporavka. Ne postoje lekovi koji mogu učiniti da ovo ponašanje nestane preko noći, a terapija može potrajati nedeljama ili mesecima pre nego što dođe do poboljšanja.
- Ne očekujte od osobe da može jednostavno da zaustavi svoje ponašanje. Ovakvo ponašanje izaziva zavisnost, i nije moguće tek tako prestati.
- Zaključajte sve predmete koji se mogu iskoristiti za samopovređivanje (makaze, britvice, noževe, itd.).
- Predložite zamensko ponašanje kao prvu pomoć. Primeri ovakvih zamena su držanje kocke leda, tuširanje hladnom vodom, ili gnječenje gumene lopte dok nagon ne popusti.
Lečenje
Samopovređivanje je nezdrav mehanizam za suočavanje, koji za cilj ima prevazilaženje pokretača koji su izazvali osećaj bola, krivice i srama. Osoba može u kontinuitetu nastavljati sa samopovređivanjem sve dok pati od istih problema. Može se desiti i da prestane sa samopovređivanjem na neko vreme, ponekad i na nekoliko godina, da bi se vratila ovom činu u sledećoj većoj emocionalnoj krizi.
Najčešće se osoba bori sa nedijagnostikovanim poremećajem mentalnog zdravlja.
Profesionalna pomoć može koristiti ovim osobama da nauče da upravljaju svojim emocijama i ovladaju svojim unutrašnjim bitkama, razvijanjem zdravih veština i mehanizama za suočavanje. Cilj lečenja nije samo sprečiti osobu da se ponaša samopovređujuće, već i izlečiti osnovne poremećaje, i sprečiti potencijalne pokušaje samoubistva. Pored toga, cilj je i osobi vratiti osećaj svrhe, i sreće.
Lekovi koji se najčešće uključuju su lekovi protiv bolova, antidepresivi i sedativi.
Činovi samopovređivanja odražavaju duboku patnju, i najčešće se koriste kao krajnje sredstvo za preživaljavanje. Pokušaj su da se osoba izbori sa nečim užasnim, što uopšte nije trebalo da proživi. Svi ti ožiljci, iako su znak bola i patnje, podjednako su i znak volje za preživljavanjem. Uz efikasan tretman, lečenje, i podršku, osoba će uvek imati šansu za budućnost, a ožiljci mogu postati deo prošlosti.
P.S. Razumemo da nekad nije lako pomoći ni sebi ni drugima. Naši stručnjaci, koji su do sada uspešno rešavali probleme poput ovog, će Vas povesti put rešenja. Prijavite se putem formulara za zakazivanje, obavite razgovor i rešite problem.
Formular za zakazivanje psihoterapije
Ne provodite dane u nepotrebnoj patnji. Stvoreni ste za veće stvari!
