Problemi sa mentalnim zdravljem su i dalje za mnoge tabu tema. Neki ih jednostavno smatraju nuspojavom savremenog društva i današnjeg doba u kojem se brzo i stresno živi. Velika većina ljudi ne želi da se obrati za pomoć zbog osećaja stida ili sramote, straha od osude okoline, ili prosto jer ne znaju kako i kome.
U svakom slučaju, u daljem tekstu ti nudimo 10 najčešćih zabluda kada je u pitanju mentalno zdravlje.
Zabluda br. 1: Mentalne bolesti su kao i svaka druga bolest.
Iako neke zdravstvene organizacije i farmaceutske kuće pokušavaju da prikažu mentalne bolesti kao ,,bolesti mozga”, istina leži u tome da naučnici i dalje ne znaju sa sigurnošću čime su one sve izazvane. Mnogi stručnjaci za mentalno zdravlje veruju u ,,bio-psiho-socijalni” model mentalnih poremećaja, odnosno, da postoji više komponenti koje ih izazivaju kod ljudi. To uključuje tri različite, ali povezane sfere: (1) biološku sa naglaskom na genetiku, razvoj i hormone, (2) psihološku tj. našu ličnost i mentalnu konstituciju, (3) društvenu odnosno naše okruženje. Sve tri sfere igraju važnu ulogu u pojavi i razvitku mentalnih poremećaja.
Zabluda br. 2: Lekovi su jedina terapija koja je potrebna za lečenje mentalnih bolesti.
Lekovi za mentalne bolesti se prepisuju već decenijama i uopšteno je dokazano da pomažu u lečenju nekih od najčešćih mentalnih poremećaja. Međutim, za većinu ljudi, ne bi trebalo da budu jedini vid tretmana. Upravo zato što mentalni poremećaji nisu obične medicinske bolesti, pilule imaju ograničenu moć u njihovom lečenju. Ostale vrste pomoći kao, na primer, grupe podrške i psihoterapija uvek treba uzeti u obzir. Lekovi su često prva stvar koja se nudi, ali za profil poremećaja koji to dopušta treba da posluže samo kao ,,odskočna daska”, tj. da pacijentu bude bolje da bi se sa njim ili njom moglo dalje raditi psihoterapijski.
Zabluda br. 3: Ako lekovi ili psihoterapija ne pomognu, to znači da si beznadežan slučaj.
Psihijatrijski lekovi umeju da budu ili pun pogodak ili da daju delimičan i nezadovoljavajući efekat. Na primer, postoji preko desetak različitih antidepresiva koje doktor može da ti prepiše ali to ne znači da će uvek odmah pogoditi baš taj koji će tebi i tvom organizmu najviše odgovarati. Razlozi za promenu leka uglavnom se baziraju ili na njegovim neželjenim dejstvima koja su se ispoljila ili na tome što lek jednostavno ne proizvodi terapijsko olakšanje koje mu je bila početna namena. Baš kao što ćeš možda morati da promeniš niz različitih lekova pre nego što nađeš onaj pravi, tako je moguće i da ćeš morati da probaš više psihoterapeuta pre nego što nađeš onog koji čini da se osećaš prijatno i produktivno za vreme seanse.
Zabluda br. 4: Psihoterapute je baš briga za tebe – oni se samo pretvaraju jer ih plaćaš.
Ova misao prolazi kroz glavu mnogim pacijentima, bilo da su tek započeli terapiju ili su na njoj već godinama. Odnos psihoterapeuta i pacijenta je specifičan i ne postoji kao takav u normalnom (prirodnom) društvenom okruženju. Radi se o profesionalnom odnosu koji je, pak, emotivno intiman, nešto sa čim mnogo ljudi nema naročito iskustva. Međutim, većina psihoterapeuta svoju profesiju doživljavaju kao poziv, i, iako se možda tako tebi ne čini, većina njih istinski uživa da pomaže drugima da se oporave, ojačaju i reše teške životne probleme.
Zabluda br. 5: Ako nije u pitanju nešto ozbiljno, ne moram da idem na terapiju.
Mnogi ljudi izjednačavaju mentalne bolesti sa ,,biti lud” i za njih to podrazumeva da je neko šizofreničan, da čuje glasove, da je opasan po okolinu, i slično. To nije baš tako. Mentalni poremećaji obuhvataju širok spektar problema u životu, uključujući i na primer depresiju, poremećaj pažnje, opsesivno-kompulzivni poremećaj, i slično. Mentalni poremećaj ne mora da bude nešto što je opasno po tvoj ili nečiji tuđi život, ali itekako može da ima ozbiljan negativni uticaj. Čak i blaga depresija, koja se godinama ne leči, može da se pretvori u hronično stanje koje značajno može da utiče na kvalitet tvog života.
Zabluda br. 6: Psihologija i psihijatrija nisu ,,prave nauke”.
Istraživanja mentalnih bolesti imaju za cilj da saznaju kako one nastaju i koji su tretmani najefikasniji u borbi protiv njih. Psihološka istraživanja su počela pre više od jednog veka, otprilike u isto vreme sa savremenim istraživanjima u medicini i boljem razumevanju ljudskog tela. Dakle, psihijatrija i psihologija zaista jesu prave nauke koje koriste opšteprihvaćene naučne metode i metodologije koje su testirane i koje daju stvarne, proverljive i delotvorne rezultate.
Zabluda br. 7: Mentalna bolest je mit zasnovan na proizvoljnim društvenim definicijama koje su osmišljene samo da bi ti prodali lekove ili psihoterapiju kao neophodnu.
Tačno je da su definicije mentalnih bolesti kreirali ljudi dok su posmatrali određenu grupu simptoma koji su se javljali kod određene grupe ljudi obolelih od iste bolesti. Ljudska patnja sigurno nije mit, ali kako pomoći ljudima da prebrode teške periode u životu podrazumeva širok spektar interpretacija i opcija. Najčešći naučni metod je identifikacija sličnih grupa simptoma, davanje oznake i otkrivanje vrsta intervencija koje najbolje deluju.
Zabluda br. 8: Deca ne mogu da imaju ozbiljnu mentalnu bolest.
U zvaničnom priručniku za dijagnostiku mentalnih bolesti postoji čitava kategorija za dečije mentalne poremećaje od kojih su neki davno poznati i dijagnostikovani kao na primer poremećaj pažnje ili autizam. U poslednjih desetak godina istraživači i stručnjaci tvrde da se širok spektar mentalnih oboljenja koji su do skoro bili isključivo pripisivani odraslima mogu naći i kod dece. I dalje su mišljenja podeljenja da li se, na primer, bipolarni poremećaj ličnosti može dijagnostikovati kod deteta od 3 ili 4 godine ako se uzmu u obzir normalne promene raspoloženja za dete tog uzrasta.
Zabluda br. 9: Poverljivost pacijenta i terapeuta ili lekara je uvek apsolutna i zaštićena.
Poverljivost između pacijenta i terapeuta ili lekara nije baš apsolutna. Ako se, na primer, desi da pacijent mora na sud, njegov ili njen psihoterapeut ili psihijatar mogu da svedoče koristeći nešto što je rečeno na seansi. Ovi izuzeci su veoma ograničeni i uglavnom se odnose na ozbiljne situacije kao, na primer, kod određivanja starateljstva nad detetom. Ako bi, na primer, psihoterapeut ili psihijatar znao nešto što bi moglo negativno da utiče na zdravlje ili sigurnost deteta, morao bi da naruši poverljivost odnosa. Isto pravilo važi i za pacijente koji nanose ili planiraju da nanese štetu sebi ili drugima ili u slučaju da psihoterapeut postane svestan da se dešava neka vrsta zlostavljanja. Van ovih ekstremnih situacija, poverljivost je zakonski zagarantovana.
Zabluda br. 10: Mentalne bolesti nisu više tabu tema.
Nažalost, ovo je itekako zabluda. Mentalne bolesti su u većini zemalja širom sveta još uvek tabu tema. U nekim društvima javno priznavanje mentalne bolesti može osobu da udalji od kolega, prijatelja, pa čak i porodice.
Mentalni problemi poput poremećaja pažnje, depresije, i anksioznosti danas se gledaju kao problemi savremenog života i ništa više. Međutim, to nikako nije tako, i svako ko ima bilo kakvu vrstu brige koja ga sprečava da živi punim plućima, a ne može sa njom da se izbori sam, bi trebalo da se obrati za stručnu pomoć.
