U prethodnom tekstu govorili smo o tome šta su tikovi, kako nastaju i koji sve vrste tikova postoje. Kao što smo već najavili u ovom tekstu ćemo se baviti jednom od momentalno najzastupljenijih terapija koja se koristi u radu sa pacijentima koji imaju tikove (Comprehensive Behavioral Intervention for Tics – CBIT).
Kako biste što bolje razumeli šta osećaju ljudi koji imaju tikove predlažem da uradite jednu vežbu. Pokušajte da držite oči otvorene i da ne trepnete jedan minut. Napetost koju pri ovoj vežbi osetite slična je napetosti koju osećaju ljudi koji imaju tikove. Korisno bi bilo i da obratite pažnju na senzacije koje se javljaju u očima, kao i na osećaj koji imate nakon što ste trepnuli. Sve ovo, terapeut treba da pomogne klijentu da osvesti kako bi postepeno stekao kontrolu nad tikovima.
Osnove CBIT terapije
Kada govorimo o CBIT terapiji najpre je bitno videti o kakvim tikovima se radi i koliko su tikovi kompleksni. Zatim je potrebno napraviti listu situacija i takozvanih „okidača“ koji provociraju tikove. Povremeno same situacije mogu biti provocirajuće (na primer tikovi se javljaju u situaciji kada osoba treba da priča u grupi ljudi).
Dakle, bitno je da osoba bude svesna toga što se desilo neposredno pre nego što je napravila tik. Da bismo u tome uspeli važno je da osoba osvesti:
- kako se osećala (da li joj je bilo dosadno, da li je bila uzbuđena…),
- koje misli su joj u tom trenutku prolazile kroz glavu (nekada se ništa ne dešava u spoljašnjoj sredini, ali same misli su uznemirujuće) i
- koje senzacije je osetila u telu (peckanje, svrab, grebanje grla…).
Kako izgleda tretman
Kada napravimo listu tikova i njihovih okidača tretaman počinjemo od najintenzivnijeg tika. Tretman nastavljamo tako što za svaki tik pravimo njegov alternativni odgovor. Alternativni odgovor je pokret koji nam pomaže da u datom trenutku ne izvršimo tik.
Na primer, ako se radi o treptanju kliijent bi trebalo da kada oseti nagon za treptanjem veoma polako i kontrolisano otvara i zatvara oči.
Kada govorimo o vokalnim tikovima alternativni odgovor mogao bi da bude duboko i koncentrisano disanje.
Kada je reč o nevoljnim pokretima vrata alternativni odgovor mogao bi da bude istezanje vrata, odnosno spuštanje brade polako na grudi.
Kada govorimo o češanju nosa alternativni odgovor mogao bi da bude povlačenje mišića nosa na dole, zatvaranje usta i polako udisanje.
Ako se tik sastoji iz nevoljog pokreta pružanja ruke alternativni pokret bio bi kontrolisano i svesno savijanje ruke.
Jako je bitno da se alternativni odgovor ponavlja najmanje jedan minut ili sve dokle ne prođe nagon da se izvrši tik.
Alternativni odgovor je pokret koji terapeut i klijent zajedno osmišljavaju. Služi da angažuje suprotnu grupu mišića od one koja je angažovna kod izvođenja tika. Vodi se računa i o tome da alternativni odgovor bude pokret koji se lako integriše u svakodnevne aktivnosti i deluje prirodno. Kada klijent oseti nagon da napravi tik on treba da uradi dogovoreni pokret. Zato je jako bitno da je u prethodnom koraku klijent osvestio sopstvene telesne reakcije i okidače tikova.
Važno je da klijent izdrži da ne naprav tik makar jedan minut. U početku mu ovo neće uspeti baš svaki put, ali kada god uspe klijent može sebe nečim nagraditi. Terapeut i klijent prave dogovor koliko puta u toku dana će klijent pokušati da umesto tika uradi dogovoreni pokret. Na primer, klijent može za početak postaviti cilj da pet puta u toku dana umesto tika uradi dogovoreni pokret. Taj broj će se postepeno povećavati. Bitno je da klijent uvidi da i ako nije napravio tik ništa se nije desilo i on je podneo svoju unutrašnju tenziju. Nakon jednog minuta klijent može to sebi i izgovoriti (npr. ˝Nisam napravio tik i dobro sam˝).
Koliko do boljitka?
Smatra se da je prosečan broj seansi kod jednostavnijih tikova osam do deset pre nego što dođe do poboljšanja. Okvirno se procenjuje da je terapija uspešna u oko pedeset posto slučajeva. Ova terapija nešto manje je efikasna kod pacijenta koji imaju pridružene dijagnoze.
