Dok dete raste i razvija se, na svoje roditelje gleda kao na primer komunikacije sa svetom oko sebe. Ako se u primarnoj porodici javi trauma – ako se roditelji ponašaju disfunkcionalno ili nezdravo – velike su šanse da će dete naučiti da oponaša ista nezdrava ponašanja. Za mnoge od njih se efekti traume manifestuju disfunkcionalnim međuljudskim odnosima u odraslom dobu, što je najčešće rezultat iste takve disfunkcionalnosti u osnosu sa roditeljima, tokom ključnih razvojnih perioda.
Vraćanje u detinjstvo i adolescenciju obično rasvetljava ponašanje odrasle osobe. Načini na koje naši roditelji komuniciraju sa nama, kao i međusobno, oblikuju naš pogled na svet i ljude oko nas. Ovo zauzvrat utiče na tri osnovne strukture: naše poimanje sebe, način na koji komuniciramo sa drugima i način na koji formiramo odnose. Ukoliko ne radimo na tome da razvijemo samosvest o svom ponašanju, obično ćemo te iste obrasce učestalo ponavljati.
U nastavku govorimo o 10 načina na koje se trauma iz detinjstva manifestuje u međuljudskim odnosima odraslih osoba.
Strah od napuštanja
Deca koja su bila zanemarena ili napuštena od strane roditelja, često se bore sa strahom od napuštanja i u odraslom dobu, čak i ako na površinskom nivou nisu svesna ovih strahova. Iako je osnovni strah da će partner na kraju otići, ove misli se često otkrivaju u svakodnevnim situacijama kao što je strah kada partner izađe sam ili nemogućnost da se osoba smiri ako partner napusti prostoriju tokom svađe. Ovaj strah se takođe često manifestuje i kao ljubomora, ili u ekstremnim slučajevima, kao posesivnost.
Velika razdražljivost
Kada odrastamo u sredini u kojoj smo često kritikovani ili smo svedoci učestale kritike, pomislimo da je to prirodan način za izražavanje nezadovoljstva. Ovakva trauma nas nauči da su naše nesavršenosti nepodnošljive i projektujemo tu netoleranciju na svoje partnere i ljude oko sebe.
Učestala potreba za osamljenošću
Odrastanje u haotičnom ili nepredvidivom okruženju stvara veliki stres i često drži centralni nervni sistem deteta u stanju hiperbudnosti. Tada dete postaje odrasla osoba kojoj je potrebno mnogo vremena i prostora za sebe, kako bi umirila sve te simptome anksioznosti, nervoze i straha. Boravak kod kuće, u kontrolisanom okruženju, čini da se osoba oseća sigurnije i omogućava joj da se opusti. U ekstremnim slučajevima, trauma dovodi do toga da osoba pati od socijalne anksioznosti, pa čak i agorafobije.
Nejednakost u finansijskim i kućnim obavezama
Ponekad ovo izgleda kao nevoljnost osobe da se osloni na partnera zbog straha da će zavisiti od njega/nje. U nekim drugim slučajevima, ovo izgleda kao preuzimanje potpune finansijske odgovornosti, kao i odgovornosti za domaćinstvo. Takođe može izgledati i kao potpuna briga o partneru, sve do tačke u kojoj osoba biva iskorišćena.
Sa druge strane, trauma takođe čini da se osoba previše oslanjanja na partnera, usled nezadovoljenih potreba iz detinjstva.
Zadržavanje u lošoj vezi
Kada odrastaju u nestabilnom okruženju, sa roditeljima koji se bore sa zavisnošću, mentalnom ili fizičkom bolešću, osobe neretko razviju osećaj krivice kada požele da prekinu vezu pre nego što pokušaju da „poprave“ drugu osobu. Zarobljeni osećajem krivice, ostaju u vezi sa nekim ko im ne odgovara. Ovaj scenario često prati i misao da je sigurnije biti u bilo kakvoj vezi nego biti sam.
Učestale svađe ili izbegavanje sukoba po svaku cenu
U svakom odnosu se javljaju konflikti. Međutim, deca koja su odrasla u okruženju u kome su se roditelji uvek svađali, ili su izbegavali bilo kakav sukob, često ne nauče veštine neophodne za produktivnu i zdravu komunikaciju.
A šta posle svađe?
Kada ne naučimo kako da praktikujemo produktivnu i zdravu komunikaciju, kao i rešavanje konflikta, mi takođe ne znamo kako da umirimo odnos nakon sukoba. Ovo može izgledati kao nedostatak kompromisa, pretvaranje da se ništa nije dogodilo, ili prećutno postupanje.
Serijska monogamija
Do ovoga dolazi usled straha osobe da će ponovo biti povređena ili da će ostati sama. Ovo čak može biti i pokušaj da osoba dokaže da je vredna ljubavi i naklonosti koju nije dobila u detinjstvu. Sa svakim novim partnerom dolazi i nova nada za potvrdom da je vredna ljubavi i pažnje koji joj nedostaju.
Strah od obaveza ili potpuno izbegavanje veze
Nepouzdani roditelji čine da dete bude nepoverljivo prema onima koji tvrde da brinu o njemu. Ako se osoba plaši da će je drugi povrediti na način na koji su to učinili roditelji, potpunim izbegavanjem veze može se osećati sigurnije – ovo je vid slobode koji osobi omogućava da napusti vezu kad god poželi, umesto da bude napuštena.
Menjanje partnera
Ovo je odgovor na traumu koji dolazi iz uverenja da treba da postignemo najbolje sa onim što imamo. Ponekad potiče i iz straha da ne možemo bolje. Deca su nemoćna da promene roditelje, ali zato u odraslom dobu, ovaj obrazac prenose na vezu i partnerstvo. Tada požele da menjaju svog partnera kako bi umirili sopstvene strahove. Jer ako mogu da „poprave” osobu i učine je boljom, onda mogui da imaju i uspešnu vezu.
Da li se ovi modeli ponašanja mogu promeniti?
Samorefleksija je neophodna za bilo koji oblik rasta, a terapija može pomoći u procesu promene, kao i sa osećanjima koja se javljuju na putu promene. Podršku možete pronaći i na druge načine, kao što su vođenje dnevnika, duhovnost, religija, i još mnogo toga. Rad na isceljenju disfunkcionalnog ponašanja od suštinskog je značaja za ljudski, kao i međuljudski rast.
