Iz razloga što ne poštuju socijalne norme, ne mare za osećanja drugih, obuzeti su sadašnjim trenutkom ne hajući za posledice u budućnosti, sklonosti ka manipulaciji i jedino što im je bitno jeste trenutno zadovoljenje sopstvenih potreba antisocijalni poremećaj ličnosti izazov je za svakog psihoterapeuta.
Pokazano je da osobe koje imaju antisocijalni poremećaj ličnosti imaju i smanjenu aktivnost moždanih talasa u kortikalnom režnju. Postoje pokušaji da se na ovaj poremećaj utiče farmakoterapijom, ali njeni efekti su samo kratkoročni. Na primer zna se da litijum pomaže u smanjenje agresivnog, impulsivnog i kriminalnog ponašanja, ali daleko od toga da su time postignute promene u strukturi ličnosti.
Mnogi psihoterapijski pravci pokazali su se nemoćnim u tretmanu antisocijalnog poremećaja ličnosti.
Smatra se da bihejvioralna terapija za razliku od ostalih pokazuje nešto uspešnije rezultate pri promeni ponašanja. Primena ove terapije zasniva se na upotrebi nagradi i kazni, u zavisnosti od toga da li dato ponašanje želimo da stimulišemo ili eliminišemo. Ipak pokazano je da ovakav vid terapije postiže zanemarljive rezultate ukoliko tretman nije održan u grupi u uslovima bolničkog lečenja u kojima pacijent nema pravo izostanka sa tretmana. Nasuprot ovim, neki autori tvrde da je ovakva promena samo kratkotrajna i da se sa antisocijalnim poremećajem ličnosti ne bi trebalo raditi u grupi jer se pojedincu omogućava uvid u način funkcionisanja ostalih članova grupe, što olakšava manipulaciju.
Pristalice kognitivne terapijske orjentacije smatraju da su verovanja koja stoje u osnovi ovog poremećaja sledeća: pojedinac smatra da njegova želja opravdava bilo kakvu akciju koja bi ga približila postizanju željenog cilja; pojedinac veruje da je uvek u pravu i da je ono što drugi smatraju ili osećaju irelevantno. Ovaj terapijski pristup koncentrisan je na osvešćivanju ovih uverenja i pokušaju njihovog menjanja. Međutim, ono sto čini antisocijalan poremećaj ličnosti tako teškim za terapijski rad jeste upravo činjenica da iako su svesni da njihovo ponašanje nije opravdano, oni ipak ne žele da ga menjaju.
Novije studije pokazuju da dolazi do spontanog smanjenja antisocijalnog ponašanja, posle četrdesete godine života. Neki autori smatraju da je uzrok tome promena u biološkom balansu, dok drugi govore o povećanju samosvesti i uvida u sopstveno ponašanje. Ipak, iako dolazi do smanjene stope kriminalnog ponašanja, egocentričnost, manjak saosećanja i manipulacija ostaju prisutni.
Imajući u vidu probleme i kompleksnost opisanog poremećaja, možda bi bilo bolje uložiti napor u njegovu prevenciju. I mada biologija i genetika igraju važnu ulogu, neki od sredinskih i razvojnih rizika veoma su bitni. Preteča antisocijalnog poremećaja kod dece, u stranoj literaturi, naziva se “Conduct disorder” i pomaže nam da uvidimo koliko su blagovremeno reagovanje, smanjenje stresa, prisustvo empatije i prihvatanja uz istovremeno održavanje reda i discipline bitni za razvoj ličnosti.
