Tvrdnja da je smeh najbolji lek, skoro svima je poznata. Koliko je značajan humor u svakodnevnom životu i društvenom funkcionisanju ljudi prepoznali su još grčki filozofi. Mnogi psiholozi, socijlozi i lajci takodje su se bavili ovom temom.
Pokušaji definisanja humora kretali su se od veoma subjektivnih » odredjeno psihološko stanje koje teži da produzrokuje smeh » ka onim nešto objektivnijim «bilo koja poruka pretvorena u akciju, govor, pisanje, sliku ili muziku koja ima za cilj da produkuje osmeh ili smeh «
Neki autori ističu da su efekti koje humor proizvodi važniji od njegovog definisanja. Naime pokazano je da humor ima dejstva u smanjenju bola, poboljšanju imunološkog sistema i interpersonalnih odnosa, prevazilaženju stresa i izazivanju pozitivnih emocija. Katrzičko dejstvo humora, podstaklo je naučnike koji su uspeli da pokažu da čak i smeh koji je iznudjen (npr. golicanjem) takodje ima pozitivne efekte na zdravlje pojedinca. Pozitivne promene u rasploženju koje izaziva smeh čak iako nije produkt humora našle su svoju primenu u okviru različitih tretmana psiho-fizičkog zdravlja, a jedan od njih je i joga smeh.
Humor nas podstiče da zauzmemo objektivnu distancu u odnosu na problem što neretko dovodi do promena u percepciji problemske situacije. Sa druge strane, humor nam uliva osećaj da je problem moguće rešiti, što umnogome smanjuje stres. Pa ipak, nisu sve forme humora, jednako povoljne po naše zdravlje. Kako neki autori tvrde postoje dve vrste humora pozitivni ili benigni i agresivni humor. Benigni humor omogućava nam da učvrstimo socijalne relacije i da učestvujemo u smehu zajedno sa drugima. On nam pomaže da održimo pozitivan stav prema životu i tako se bolje adaptiramo na novonastale okolnosti. Ovakav humor utiče na smanjenje anksioznosti i depresiije, poboljšanje psihičkog zdravlja i očuvanje pozitivne slike o sebi. Sa druge strane agresivan humor ulkjučuje sarkazam, kritiku, ruganje i omaložavanje drugoga kako bi se pojedinac istakao. Istraživanja pokazuju da ovakav humor nepovoljno utiče na zdravlje pojedinca jer dovodi do hostilnosti i agresije. Zanimljivo je da su prema nekim istraživanjima žene sklonije upotrebi benignog humora, što im za uzvrat omogućava bolju socijalnu podršku unutar zajednice.
.
Možemo zaključiti da humor uključuje kognitivni, emotivni i socijalni aspekt, kao i da su pozitivne emocije, tendencija ka smehu i socijalna podrška medjusobno povezani i zajedno utiču na smanjenje stresa. Pored ovoga humor koji se koristi u terapiji ima još i edukativnu odnosnu korektivnu ulogu. Njegov zadatak je održanje emotivne ravnoteže, pdsticanje boljeg uvida u problemsku situuaciju i negovanje pozitivne slike o sebi. Neki autori napominju da terapijski humor osim kratkotrajnog dejstva treba imati i dugosežne efekte. Naime ono što ga karakteriše jeste kognitivna promena i poboljšanje socijalnih odnosa. Stoga se terapeut ne sme zadovoljiti isključivo redukcijom tenzije i pozitivnim emocionalnim odgovorom.
FMRI stiudije sugerišu da se razumevanje humora odvija kroz dve etape. Prva etapa jeste kognitivna i ona obuhvata percepciju nesklada koji je izražen hunorom. Pri poimanju nesklada aktivaraju se temporalni, parijentalni i oksipitalni delovi mozga. Druga etapa, koja obuhvata emotivnu reakciju na humor, povezana je sa limbičkim sistemom mozga. Smatra se da razvijanje i negovanje smisla za humor iziskuje određeni nivo kognitivnog i jezičkog razvoja. Pokazano je da deca na uzrastu od pet do šest godina počinju da razumeju metaforu i ironiju u humoru, kao i da se ova spsobnost razvija tokom čitavog života. Nesklad izmedju značenja reči i načina njihovog izgovaranja treba da ukaže na nameru govornika. Neki autori smatraju da nije dovoljno samo uočiti nesklad koji je izražen jezikom humora, već je potrebno i biti sposoban za njegovo razrešavanje. Takve sposobnosti javljaju se kod dece tek oko šeste godine. Osim toga savremena istraživanja pokazuju da upravo ljudi sa visokim intulektiualnoim kapacitetima često upotrebljavaju humor. Ipak ne treba zaboraviti da različite osobe na različit način izražavaju i prihvataju humor.
Postoje čak pokušaji da se identifikuju različite crte ličnosti koje bi posredno mogle uticati na razvoj sposobnosti za humor. Neki autori, navode da bi ekstraverzija – intraverzija mogla biti jedna od njih. Iako ovakve klasifikacije mogu biti značajne i zanimljive za dalje proučavanje ne treba zaboraviti da percepcija humora zavisi i od predjašnjih iskustava i individualnih osobenosti pojedinca. Pored toga pol, godine i socijalni i kulturni uticaj ne smeju se zanemariti. Ukoliko pričamo o terapijskom humoru, u obzir moramo uzeti i trenutno psihičko stanje pojedinca. Neophodno je da terapeuti dobro poznaju sami sebe, a zatim i svoje klijente kako empatija i bezuslovno prihvatanje klijentove ličnosti ne bi bili narušeni. Gotove sve terapijske škole govore kako predmet humora nikada ne sme biti sam klijent ili njegove tegobe već isključivo njegovo ponašanje u određenoj situaciji.
Neki od osnovnih rizika koji se javljaju pri upotrebi humora u terapiji su: gubitak autoriteta, udaljavanje klijenta od terapije, kočenje terapijskog napretka, potvrda klijentovih osećanja. Preporučljivo je da terapeuti imaju uvid u dosadašnje iskustvo klijenta sa humorom. Neophodno je znati da li postoje negativna iskustva u prošlosti koja bi učinila klijenta posebno osetljivim na određeni tip humora. Pored toga potrebno je kreirati atmosveru u kojoj je humor dobrodošao i poznavati klijentove omiljene teme i preferirane šale. Na ovaj način terapuet nože orjentisati svoj humor ka situaciji (situacijoni humor). Osim toga terapuet može sa klijentom podeliti i nešto od svog ličnog iskustva sa humorom, ukoliko smatra da bi ovo moglo pomoći klijentu da bolje razume i prevlada teškoće. Korišćenje humora može biti spontano ili pak dato u obliku kreativnih terapijskih zadataka(racionalne humorističke pesme, vežbe protiv stida, paradoksalni domaći zadaci….). Ipak, pre svega, terapeut mora biti siguran da je uspostavljeno poverenje u terapijskom odnosu i da će upotreba humora biti dobrodošla.
