Sreća obuhvata osećanje zadovoljstva zajedno sa težnjom da se živi život sa smislom, svrhom i dubinom. U skladu sa ovom definicijom neophodno nam je i stvaranje snažnih odnosa sa ljudima, kao i pomaganje drugima. Potrebno je da nastavimo da učimo, rastemo i evoluiramo.
Pogrešnih shvatanja ima u izobilju kada je u pitanju ono što ljude čini srećnima. Kada je sreća u pitanju, neko sve svoje nade polaže u bogatstvo, status i imovinu, misleći da je upravo to ono što će ga učiniti srećnim. Neko drugi bira da izbegava teške situacije i osećanja koja ih prate, misleći da će tako biti i ostati srećan. Nesumnjivo je da i sami umemo da pogrešimo kada razmišljamo o tome šta bi nas moglo učiniti srećnima. Ali, istraživanja pokazuju da postoje univerzalni koraci koji će nam pomoći da budemo srećniji, a koje svako od nas može da preduzme.
Rezultati jednog od najvećih i najpoznatijih istraživanja o sreći pokazali su da se oko 50% zasluge za našu sreću pripisuje genima. Ostalih 50% su delom posledica okolnosti, delom našeg ponašanja. Ovo istraživanje je mnogima dalo vetar u leđa, jer ostavlja dovoljno prostora za pronalaženje radosti i sreće čak i u trenucima kada nam život dodeli loše karte.
Postoje tri modela, zasnovana na više različitih istraživanja, koja pokazuju da se potraga za srećom može uspešno završiti, kada imamo volju i „pravilan način“ da do nje dođemo.
Model 1: Eudaimonija
Eudaimonija je put ka blagostanju kroz činjenje dobrog. Konkretno, ovo znači dostizanje našeg potencijala uz pomoć vrlina – angažovanjem sebe u poduhvatima koji imaju značaj. Reč eudaimonija potiče iz antičke Grčke. Filozofi poput Sokrata i Aristotela smatrali su da je za dobar život potrebno raditi na sebi, biti uključen u društvo, i negovati veze sa drugima. Istraživanja iz oblasti psihologije pokazala su da u ovome ima istine i podržala su eudaimonsku teoriju. Prema Eudaimonskom modelu za sreću, angažovanje u aktivnostima koje ističu ljudske vrline, promovišu rast i podstiču osećaj ispunjenosti može učiniti ljude srećnijima. Težnja za izvrsnošću, volontiranje, doniranje novca onima kojima je potreban, izražavanje zahvalnosti, razvijanje novih veština, istrajnost u ciljevima uprkos preprekama… Sve ovo se smatra eudaimonskim aktivnostima. Praktikovanje ovakvog ponašanja može zadovoljiti naše osnovne psihološke potrebe za kompetencijom, autonomijom i srodnošću i povećati naš subjektivni nivo blagostanja.
Model 2: Prevencija hedonističke adaptacije
Mnogi ljudi su ubeđeni da će biti srećni kada dođu do odgovarajućih okolnosti. Do savršenog partnera, posla iz snova, lepe kuće. Ali ono što često ne shvatamo jeste da čak i nakon što obezbedimo sebi željene okolnosti, one verovatno neće imati moćne, dugotrajne efekte na nivo sreće koji zamišljamo. Razlog ovome je hedonistička adaptacija. Ljudi se naviknu na stvari. To je naše prokletstvo i naše spasenje. Nakon početnog povećanja sreće, nova kuća, novi partner i novi posao će na kraju postati nova norma. A status kvo nije baš poznat kao stanje izuzetne radosti.
Postoji li onda način da se produži taj nalet blaženstva koji osetimo kada se nešto novo desi?
Hedonistički model adaptacije kaže da postoji.
Ključ je u tome da nastavimo da se bavimo novim događajem na različite načine. Raznolikost će nastaviti da pomera kazaljku našeg unutrašnjeg merila sreće. Na primer, kada kupite kuću, mogli biste u njoj da organizujete večere ili da redovno otkrivate nova omiljena mesta u okolini. Doživljavanje iste kuće na nove i pozitivne načine pružaće vam u kontinuitetu pozitivne emocije i rasplamsaće vatru vašeg početnog povećanja sreće. Štaviše, ovo vam može pomoći da odolite iskušenju da razmišljate o svim drugim kućama koje ste razmatrali. Umesto toga, neka vam zahvalnost i poštovanje za ono što je već vaše bude podsetnik na koje sve načine vam je baš ta kuća obogatila život.
Model 3: Pozitivna aktivnost
Ako zaista možemo da učinimo sebe srećnijima kroz aktivnosti sa namerom, važno je dodatno istražiti ove aktivnosti. Za početak, da bi se postigla korist od modela koji (naučno dokazano) povećavaju sreću, osoba mora biti motivisana da postane srećnija i spremna da uloži napor u potragu za srećom. Kao takav, model pozitivne aktivnosti oslikava uslove pod kojima različite namerne aktivnosti mogu povećati blagostanje.
Šta je to u vezi sa osobom, aktivnošću i interakcijom između ta dva, što će dati najbolje rezultate?
Istraživači su sproveli bezbroj eksperimenata kako bi istražili na koji način različite promenljive (uključujući vrstu i učestalost aktivnosti, kulturološku pozadinu osobe, količinu uloženog napora, motivaciju) utiču na efikasnost modela za povećanje sreće. Rezultati ovih studija nude uvid u to da je individualnost u pristupu važan faktor za sreću. U prevodu – jedna ista aktivnost ima različit efekat na različite ljude. Ekstrovertne osobe mogu imati više koristi od aktivnosti koje uključuju društvene interakcije. Introvertne osobe mogu biti sklonije aktivnostima koje se mogu izvesti samostalno, jer će im kao takve doneti veću sreću. Dakle, aktivnost koju osoba odabere imaće pozitivan efekat ukoliko je prilagođena karakteru i afinitetima osobe.
Kako funkcionišu ovi modeli?
Aktivnosti koje se sprovode u skladu sa ova tri modela ispunjavaju osnovne psihološke potrebe, pružaju podsticaj i unose pozitivnost u živote ljudi. Ovi modeli nemaju uticaj samo na ponašanje, već i na misli i emocije. Praktikovanje zahvalnosti, na primer, može pomoći osobi da razmišlja pozitivnije o svom životu i svemu lepom što ima i što joj je život doneo. Sagledavanjem svega čime smo blagosloveni (koliko god to bilo ˝malo˝), povećava se osećaj zahvalnosti, a zajedno sa njim i nivo sreće.
Potraga za srećom zahteva odabir sebi prikladnih aktivnosti (umesto direktne jurnjave za pozitivnim emocijama); ulaganje kontinuiranog (a ne povremenog ili slučajnog) truda u te aktivnosti; i praktikovanje navedenih aktivnosti na raznovrstan i promenljiv način (umesto da ih svaki put radite na isti način).
Na ovaj način možemo sami kreirati svoju sreću – kroz učestali priliv pozitivnih iskustava, angažovanja, zadovoljstava, i svakodnevnih uzdizanja, povećava se i verovatnoća da ćemo ostati u gornjem (onom pozitivnom) opsegu osećanja.
