U priči zvanoj Činovnikova smrt, A. P. Čehova, jedne večeri, gledajući predstavu u pozorištu, kulturni i lepo vaspitani činovnik Ivan Červjakov kinuo je, i svojom pljuvačkom poprskao visokog činovnika sa rangom generala koji je sedeo u redu ispred njega. Taj sasvim bezlazen, i ni po čemu strašan događaj, izazvao je ogromno nespokojstvo u Ivanovoj duši.
Dok je kroz dvogled posmatrao pozorišnu scenu Ivan je bio na vrhuncu sreće. Kinuo je sasvim iznenada, i u početku nije bio mnogo zabrinut zbog toga. Kijanje je nešto prirodno, nešto što se svima i na svakom mestu može desiti. Ipak, pogledao je pažljivo oko sebe, jer nije želeo da njegovo kijanje uznemiri bilo koga. Videvši da je poprskao činovnika na položaju većem od svog, zbunio se. Osetio potrebu da se istog trenutka izvini zbog svoje nenamerne greške. Njegov pokušaj da se izvini je propao, jer i njegovo kijanje i njegovo izvinjenje za generala su bili potpuno beznačajni.
Uplašen i uznemiren, Ivan više nije mogao da gleda predstavu. Dani su mu se pretvorili u razmišljnje kako da se ponovo izvini. U svom paničnom strahu i želji da se opravda srljao je iz greške u grešku. Izvinjavao se iznova i iznova, i na kraju, umesto oproštaja i mira u svojoj duši, izazvao je generalov bes. Neuspeli pokušaji da ispravi svoju grešku na kraju su ga odveli u smrt.
– Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. Červjakovu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrćući… Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu i… umro.
Patnja i kontrola zasnovane na iluziji
Čehovljeva priča je očigledno karikatura, ali kao i svaka dobra karikatura, oslikava realnu ljudsku sklonost: preokupaciju pitanjem šta drugi misle o nama, našim rečima i delima. Iako ishod ovakve zabrinutosti nije fatalan, fer je reći da je ova briga uzrokovala mnogo ljudske patnje. Zbog nje ostajemo tihi na važnom sastanku, usled straha da ćemo reći nešto pogrešno i izgledati glupo. Zbog nje ponekad provodimo sate u retrospektivi i ponovnom odigravanju događaja u svojoj glavi. Razmišljamo iznova i iznova šta smo sve mogli reći ili uraditi drugačije. Ovakva patnja često je zasnovana na iluziji, baš kao Červjakovljeva. Ponekad jednostavno grešimo u pogledu onoga na šta drugi imaju prigovor, čemu se dive i šta zaista primećuju, ili ne. Ali patnja je patnja, čak i kada je zasnovana na pogrešnoj osnovi.
Deo privlačnosti društvenih mreža zasnovan je upravo na kontroli koju imamo nad svojom ličnošću predstavljenoj široj publici. To je kontrola koju obično nemamo u stvarnom životu jer, poput glavnog lika Čehovljeve priče, mogli bismo kinuti u neprikladnom trenutku. Na društvenim mrežama možemo razmišljati o svemu koliko god nam je neophodno, pre nego što nešto objavimo, prokomentarišemo, ili podelimo. Možemo odabrati da se pojavimo samo pod laskavim svetlom. Ali čak i to svetlo je ono koje mi sami smatramo vrednim hvale, jer u tuđoj glavi i dalje može izgledati drugačije.
Koliko je zaista važno u kakvom trenutku smo kinuli?
I koliko je zaista važno šta drugi misle o nama?
Ponekad način na koji nas drugi vide jeste važan. Želja da impresioniramo osobu koja nam se dopada sasvim je prirodna, sve dok nije dovedena do krajnosti gde joj je učinak suprotan od očekivanog. Kada je u pitanju naša profesionalna slika- uvek ćemo, sasvim opravdano, brinuti o tome kako smo viđeni na razgovoru za posao.
Postoji i druga strana ove priče- ljudi koji pokušavaju da predstave sebe kao nekoga ko ni malo ne brine o ovome. Ovakva vrsta ponašanja nekada vodi u samosabotažu.
Na Červjakova najviše utiče činjenica da je general višeg socijalnog statusa od njega, iako general nije njegov nadređeni. Neretko nam je dovoljan i mnogo slabiji razlog od Červjakovljevog da se preokupiramo pitanjem šta drugi misle o nama. Može biti dovoljno da je ta osoba deo naše šire društvene mreže, stari poznanik ili bivši školski drug.
Često ulažemo dosta vremena i energije u mišljenja ljudi koje i sami ne cenimo, i čiji karakter i kvaliteti nisu impresivni. Dok je savetovanje sa ljudima koje duboko poštujemo, cenimo i kojima se divimo poželjan čin, koji nas podstiče da se približimo ljudima kakvi i mi sami želimo da budemo.
Zarobljeni tinejdžer
Kada se osvrnemo unazad, na svoje adolescentsko doba, možemo uvideti da je u tom periodu izraženo verovanje da, kako bismo bili prihvaćeni, treba pratiti određene standarde, uglavnom nametnute od strane drugih- najčešće popularnijih tinejdžera. Kasnije u životu shvatimo da imamo slobodu da odaberemo norme koje su po našoj meri, ali tinejdžer u nama se povremeno i dalje budi. Iako možda više ne mislimo kako bi trebalo da nas brine tuđe mišljenje, i dalje nam je teško da ga u potpunosti ignorišemo.
Kao i svemu što ne služi dobrobiti čoveka i njegovom napretku i procvatu, i ovoj tendenciji se treba suprotstaviti. Ipak, jedna je od onih stvari za koje je lakše reći nego učiniti. Ne možemo baš uvek odabrati oko čega ćemo brinuti. Mišljenja drugih ljudi mogu nam biti važna čak i kada to ne želimo, i kada ne verujemo da bi trebalo da budu. I kada smo sasvim svesni da nisu stvarna slika našeg ličnog ili profesionalnog života.
Ukoliko bismo ovakve situacije sagledali uz misao da slika druge osobe o nama ne pravi nikakvu razliku u tome ko mi zaista jesmo, moć njihovog mišljenja bi oslabila. Kada se naša uverenja promene, naša osećanja možda neće odmah slediti ovu promenu, ali je važno ne zaboraviti da su međusobno povezana. Ako iskreno prihvatimo zaključak da nema razloga za brigu, vremenom ćemo zaista i brinuti sve manje, a u nekom trenutku briga možda nestane u potpunosti.
Ne postoji ni jedan ljudski život koji se može autentično i do srži živeti sve dok razmišljamo o tome šta će drugi o nama misliti ili reći.
˝Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati da kamenjem gađaš svakog psa koji laje na tebe, nikada nećeš stići na cilj.˝ F.M. Dostojevski
