Svi mi želimo istu stvar: da budemo cenjeni od strane nekog drugog. Ova univerzalna ljudska potreba vuče korene iz davnih vremena. Milionima godina unazad mi nismo bili najbrža životinja, i nismo bili ni najjača, ni najveća životinja. Bili smo izolovani sisari. Živeli smo pokušavajući da ne budemo nečiji obrok. Bili smo plen.
Zatim smo formirali manje grupe i povećali potencijal preživljavanja. Sada je toliko drastično povećan da se nalazimo svuda. Ali da bismo ostali zaštićeni od strane grupe morali smo da doprinesemo, morali smo da imamo vrednost.
Vodič za preživljavanje
Model preživljavanja objašnjava zašto smo besni, anksiozni, ili tužni kada se osećamo manje vredno. Limbički deo mozga brine da ćemo biti odbačeni i postati lak plen. Istinito, ili pogrešno, sama percepcija obezvređenja aktivira praiskonski, iracionalni, emocionalni i često impulsivni odgovor. Brigu.
Bes je emocija koja potiče iz iskonskog dela našeg limbičkog sistema. Ovaj deo zadužen je za našu impulsivnost, stvari koje uradimo bez razmišljanja o posledicama i onome što će se dalje dešavati.
Bes je deo ˝bori se˝ iz onog poznatog ˝bori se ili beži˝; emocija dizajnirana da promeni stvari. Postajemo besni kada želimo da je neko postupio drugačije. Da je počeo da deluje, ili da uopšte nije delovao. Bes se desi kada mislimo da neko pokušava da nam oduzme nešto, ostavljajući nas ranjivima. Bes je emocija koja je dizajnirana i da aktivira beg u drugima, strah i anksioznost koji dolaze sa osećajem pretnje.
Mentalitet grupe pomogao nam je da preživimo. Ali je i mač sa dve oštrice. Čitava jedna grupa može se osetiti potcenjenom od strane druge. A onda kreće rat…
Vodič za život u ružičastom
I baš sada, u ovom trenutku naše istorije, milioni ljudi osećaju da nisu dovoljno cenjeni i da se od njih uzima, i žele promenu. Žele ono što i svi mi. Svi smo jedna grupa. Naša grupa zove se ljudski rod, čovečanstvo.
Deo našeg mozga zadužen za racionalne misli, smišljanje plana, izvođenje plana i iščekivanje šta će se desiti dalje, živi odmah iza našeg čela i zove se prefrontalni korteks. Koliko puta smo uradili nešto impulsivno i udarili se u čelo, kao da pokušavamo da pokrenemo svoj čeoni režanj.
Nema ništa loše u osećanju besa- ono što uradimo jedino se računa.
Kada ste se poslednji put naljutili na nekog ko vas je tretirao sa poštovanjem?
Poštovanje vodi do vrednosti koju želimo. U bilo kom trenutku možemo podsetiti i nekog drugog njegove vrednosti. A kad god uradite nešto slično povećavate i sopstvenu vrednost.
Poštovanje vodi vrednosti, i vrednost vodi poštovanju. A poverenje je lek za bes i strah i tugu. Kada verujete da vas neko drugi ceni, možete pogrešiti bez brige da će vas druga osoba videti kao manje vrednog.
Cenimo jedni druge, umesto osude. Pitajmo jedni druge, umesto nagađanja. Budimo reflektivni, umesto refleksivni. Diskutujmo, istražujmo razlike i lepe prilike koje naša različitost nosi. Da bismo znali zašto je neko ljut, ne moramo strahovati od njegovog besa.
Poštovan si i cenjen. Na temelju poverenja.
I nikad ne zaboravimo da svi želimo istu stvar, bez obzira ko smo i odakle smo, kakva je naša istorija i naša budućnost. Samo želimo da budemo cenjeni. To je ono što svima nama treba. Sada, i uvek.
