Empatija je ključni element emocionalne inteligencije. Emocionalna inteligencije podrazumeva sposobnost osobe da identifikuje, proceni, kontroliše i izražava svoje emocije kao i da prepoznaje emocije kod drugih ljudi i pruža empatiju. Dokazano je da je razvijanje emocionalne inteligencije kod dece veoma važno za uspešno funkcionisanje u socijalnom kontekstu i uspehu u školi. Ovo su neki od saveta, namenjeni roditeljima, na koje se empatija može razvijati kod deteta:
1. Roditelj kao emocionalni trener svom detetu
Pomažući svom detetu da razume i upravlja sopstvenim emocijama, roditelji mu pomažu da razume i emocije drugih. Emocionalni treneri su oni roditelji koje na emocije gledaju kao na prliku za povezivanje i podučavanje. Oni prvo pristupaju uznemirenom detetu sa ematijom i razumevanjem a potom postavljaju granice ili rešavaju probleme.
Emocionalni trener:
- Pomaže detetu da verbalo izrazi svoje emocije. Jer da bi dete moglo da regluše svoje emocije mora ih prvo razumeti.
- Validira i prihvata sve detetove emocije. Ukazuje da nijedna emocija nije zabranjena, ali da neki načini ispoljavanja određenih emocija (poput udaranja, guranja, bacanja…) jesu.
- Postavlja granice neprivatljivom ponašanju. Emocionalni trener daje detetu alternativu, tj. govori mu kako može na prihvatljiviji način da ispolji svoju negativnu emociju.
2. Primećivanje emocija drugih ljudi
Dok su u parku ili gledaju televiziju, roditelji mogu razgovarati sa decom o tome kako se drugi osećaju ili kako bi mogli da se osećaju s obzirom da se nešto dogodilo. Ovo pomaže da deca nauče da empatija znači staviti se u “tuđe cipele”.
3. Čitanje priča i igranje uloga.
Čitanje podstiče dečiju maštu, takođe pomaže da se deca stavljaju u “cipele drugih”. Deca i roditelji se mogu igrati i glumiti stvarne situacije. Na primer:
- “Igraš se na igralištu sa drugarima i primećuješ jedno dete koje je samo i nema sa kim da se igra. Šta ćeš uraditi?”
- “Vidiš osobu koja ide na štakama i pokušava da otvori vrata, ali joj ne ide. Šta ćeš uraditi?”
- “Tvom drugaru je uginuo hrčak. Šta mu možeš reći?”
4. Odustajanje od nagradi i kazni.
Istraživanja pokazuju da su deca više sklona da razviju sopstveni moralni sisitem kada njihovi roditelji koriste vaspitni stil koji naglašava racionalno objašnjene i moralne posledice, a ne koji je zasnovan na nedoslednim pravilima i kaznama.
5. Povezivanje akcije sa ishodima umesto insistiranja na izvinjenju.
Većina dece ne razume koncept izvinjenja. Dok možda deluje ok, izvinjavanje samo po sebi ne pomaže mnogo da se empatija razvije. Umesto toga, roditelji treba da pruže podršku svom detetu da uoči kako njegove akcije utiču na druge. Na primer “Pogledaj Jovana, plače i drži se za koleno. Kada si ga gurno on je pao na koleno i povredio se. Sigurno ga mnogo boli. Hajdemo da ga obiđemo i da vidimo da li je dobro.”.
