Predškolska ustanova: Državna ili privatna?

Danas se sve više roditelja odlučuje da svoje dete upiše u predškolsku ustanovu. Neki iz razloga što moraju da rade a drugi zato što žele da njihovo dete dobije bolje vaspitanje i obrazovanje.

Godinama unazad sve je veći broj dece koja su na listi čekanja za upis u državne predškolske ustanove. Mnogi roditelji se odlučuju za privatne predškolske ustanove iz razloga što ne mogu da upišu svoje dete u državnu, ali i zato što privatne predškolske ustanove vide kao jedino rešenje za kvalitetan razvoj svoje dece. Odluka koju treba da donesu nije laka, jer kvalitetna predškolska ustanova pozitivno utiče na razvoj deteta, a takvu je potrebno pronaći.

Iako su odlukom Sekretarijata za obrazovanje i zaštitu dece „izjednačene“ privatne i državne predškolske ustanove, u pogledu pravilne ishrane, održavanja higijene, vaspitno-obrazovnog rada, cene usluga… određene razlike ipak postoje.

Državne predškolske ustanove  su veliki sistemi koji se sastoje od objekata u kojima su jaslene grupe (deca od 1 godine do 3 godine) i vrtićke grupe (deca od 3 godine do polaska u školu) na jednoj opštini. Na nekim opštinama postoji i preko 30 objekata (jasala i vrtića) koji su deo jedne predškolske ustanove. Za razliku od državnih predškolskih ustanova, privatne predškolske ustanove su manje. One u proseku imaju jedan ili dva objekta, a neke od njih ne pružaju sve usluge koje pružaju i državne (poput jasala ili pripremnog predškolskog programa).

Pored veličine, razlika postoji i u samoj strukturi i organizaciji državnih i privatnih predškolskih ustanova. Državne, pošto su velike ustanove, imaju dosta zaposlenih poput pedagoga, psihologa, logopeda, defektologa, socijalnog radnika, dijetetičara-nutricionista, saradnika za preventivnu zdravstvenu zaštitu, referent za bezbednost itd. U većini slučajeva, problemi se rešavaju timski. Takođe, pozitivna straha državnih predškolskih ustanova je i centralna kuhinja u kojoj se pripremaju obroci za svu deci, kao i dijetetičari-nutricionisti koji izrađuju jelovnike i kontrolišu kvalitet namirnica i pripremljenih obroka. S druge strane, privatne predškolske ustanove, u većini slučajeva, ishranu rešavaju keteringom a stručne saradnike i saradnike pozivaju po potrebi. U nekim privatnim predškolskim ustanovama ima zaposlen pedagog i/ili psiholog, logoped (zavisno od veličine ustanove).

Razlika između državnih i privatnih predškolskih ustanova je i u broju dece. U državnim ustanovama broj upisane dece često prelazi 30, dok to nije slučaj u privatnim predškolskim ustanovama. Manji broj dece u grupi omogućava da se vaspitač više posveti svakom detetu.

Privatne predškolske ustanove su u većini slučajeva bolje opremljene, imaju modernije igračke, sprovode različite posebne programe poput Montesori pedagogije, Valdorf pedagogije, NTC-a, omogućavaju različite dodatne usluge poput stranih jezika, sportova, glume, različitih radionica. Imaju fleksibilnije radno vreme i nema listi čekanja.

Dakle, postoji još mnogo pozitivnih i negativnih strana državnih i privatnih predškolskih ustanova. Pre nego što se odlučite za neku predškolsku ustanovu, raspitujete se u svojoj okolini kakva su iskustva drugih. Pogledajte na internetu jer mnoge predškolske ustanove imaju svoje sajtove na kojima se nalaze potrebne informacije. Potom obiđite nekoliko koje su u blizini Vaše kuće ili Vašeg posla. Idite prvo nenajavljeno i osmotrite na brzinu. Ako Vam se dopadne na prvi pogled, zakažite sastanak i detaljno pitajte sve što je važno. Zatražite i da vidite grupu u kojoj bi boravilo Vaše dete i upoznajte vaspitača. Ono na što je važno obratiti pažnju pre odabira predškolske ustanove jeste:

• Čistoća objekta – Pogledajte kakva je čistoća celog objekta, posebno toaleta i kuhinje.
• Ishrana dece – Da li ustanova ima svoju kuhinju ili koristi usluge keteringa. Da li  je jelovnik izrađen prema utvrđenim standardima i na koji način se priprema hrana.
• Bezbednost dece – Da li je objekat bezbedan tj. da li su zaštićene utičnice, da li postoji procedura u slučaju požara, da li postoji protivpožarni aparat…
• Atmosfera – Kada uđete u objekat, atmosfera treba da bude pozitivna i topla. Deca koja tamo borave treba da budu nasmejana, da se igraju i uživaju dok uče. Obratite pažnju kako vaspitači komuniciraju sa decom, kako komuniciraju međusobno, a kako sa direktorem, jer će Vam to mnogo reći o atmosferi u kolektivu.
• Dnevni raspored – Važno je da deca imaju jasan dnevni raspored koji se poštuje. Da se tačno zna kada su obroci, odmor, aktivnosti.
• Broj dece u grupi – Koliko dece je upisano po grupama i koliki je broj vaspitača u grupi.
• Vaspitači i medicinske sestre vaspitači – Važno je da osoblje koje će brinuti o Vašem detetu ima odgovarajuće obrazovanje. Danas ima mnogo vaspitača koji su prekvalifikovani vaspitači i nemaju iskustva. Važno je da vaspitači, pored znanja iz razvojne psihologije, pedagogije, imaju i znanja o zdravstvenoj nezi deteta i da znaju da pruže prvu pomoć. Obratite pažnju i na samo ponašanje vaspitača prema drugoj deci, da li adekvatno reaguje na sve dečije emocije, da li sprovodi adekvatnu negu. Važno je da je vaspitač vedar, nasmejan i da zna da održava toplu atmosferu i disciplinu u grupi.
• Izgled i veličina soba – Sobe treba da su prostrane, svetle, provetrene, sa dovoljno igračaka, slikovnica, različitih kutkova za igre i aktivnosti. Pitajte u kojim prostorijama deca spavaju i da li svako ima svoj krevet, da li svako dete ima svoj ormarić gde će odložiti svoje stvari.
• Nameštaj – Da li je nameštaj prilagođen visini dece.
• Dvorište – Veoma je važno da ustanova ima mogućnost da decu što više izvodi napolje kako bi bila na čistom vazduhu i imala mogućnost za trče, skaču, igraju se napolju.
• Adaptacija na jasle/vrtić – Na koji način se sprovodi adaptacija. Da li se uvažavaju dečije navike. Da li postoji mogućnost da roditelj boravi u grupi u periodu adaptacije.
• Praćenje dečijeg razvoja i napredovanja – Na koji način prate razvoj i napredovanje deteta. Da li koriste različite ček liste, dečije portfolije…
• Saradnici  – Ko od saradnika obilazi objekte. Da li su stručni saradnici zaposleni u ustanovi.
• Radno vreme – Koje je radno vreme i šta se dešava kada roditelj kasni.
• Na koji način uključuju roditelje – Da li se organizuju roditeljski sastanci, radionice za roditelje, da li postoje “otvorena vrata”.
• Panoi i obaveštavanje roditelja – Na koji način se roditelji obaveštavaju (usmeno, pisanim putem, putem mejla). Da li postoje panoi sa dečijim radovima koji se periodično menjaju.
• Dozvola za rad – da li ustanova ima dozvolu za rad (licencu).