Primetili ste da vašeg mezimca ne drži mesto, vrpolji se, nemiran je, stalno nekud juri, svuda se penje, kad s nekim razgovarate, svaki čas vam upada u reč. O čemu se radi?
Šta je sindrom manjka pažnje?
Prvi put je ovakvo ponašanje opisao nemački lekar Hajnrih Hofman 1845. godine u svojoj knjizi „Nemirni Filip“. Iako nam kod takve dece prvo upada u oči njihov nemirluk i činjenica da su konstanto u pokretu, glavni simptom bolesti ipak nije to, već kratak period pažnje: dete ne može ni na šta da se usredsredi – bilo da je to igra, učenje ili gledanje televizije. Lekari ovu patologiju nazivaju sindromom manjka pažnje s hiperaktivnošću ili sindrom ADHD (eng. Attention Deficit /Hyperactivity Disorder). Takvi mališani nemaju neku povredu mozga, već pate od manjeg funkcionalnog rastrojstva centralnog nervnog sistema.
Dečaci češće pate od ADHD
Iako još nije objašnjeno zašto, poremećaj se od četiri do devet puta češće sreće kod dečaka nego kod devojčica. Najjače dolazi do izražaja od šeste do dvanaeste godine. Kasnije se problem iz medicinskog i pedagoškog pretvara u socijalni: pošto ne postižu uspeh u školi i s obzirom na to da kod kuće zbog bezobrazluka dobijaju ćuške i grdnje, takva deca se sve gore ponašaju.
Koncentracija
Kad krene u školu, vidi se da se „nemirni Filip“ znatno razlikuje od vršnjaka.
Nije u stanju da se koncentriše duže od pet do 15 minuta.
Zatim se tri-sedam minuta njegov mozak odmara, prikupljajući energiju i snagu za naredni radni ciklus. Za to vreme on se bavi sporednim stvarima i ne reaguje na reči učiteljice.
Potom se njegova umna aktivnost ponovo uspostavlja i on prati gradivo narednih pet do 15 minuta, posle čega se ponovo isključuje i tako u nedogled.
On može da zadrži u glavi samo nevelik obim informacija, a većinu novih podataka brzo zaboravlja. Slabo mu je i dugoročno pamćenje. Teško uspeva da savlada čitanje, pisanje i računanje, ali ne zato što ima niži koeficijent inteligencije, već zato što ne može da se koncentriše. Sa sedam godina takav mališan nije spreman za školu, jer kod njega još uvek nisu sazrele više moždane funkcije. On stalno žuri, besciljno hvata razne predmete, počinje da radi zadatak ne saslušavši do kraja učiteljicu. Prstima konstantno lupka po stolu, klati se na stolici ili mlatara nogama. U razgovoru skače s teme na temu, ima tikove, pravi grimase i nepotrebne, nepovezane pokrete. Oko 68 odsto takve dece ima narušen san, a 40 odsto mokri u krevet. Mališan je impulsivan, brzo se uzbudi i agresivan je. Pati od stalne unutrašnje napetosti i u trenutku menja raspoloženje. Zaostaje u psihičkom razvoju za vršnjacima, ali želi da komanduje i rukovodi. Drugima postavlja previše zahteva i zato nema mnogo prijatelja.
Kako nastaje
Danas naučnici smatraju da sindrom manjka pažnje s hiperaktivnošću nastaje iz nekoliko razloga. To su:
komplikacije u vreme trudnoće (preležane infekcije, određeni lekovi, nepodudarnost majčine i bebine krvi);
komplikacije prilikom porođaja (povrede novorođenčeta, čak i laka hipoksija kod nedonoščadi);
bolest deteta (trovanje ugljen-monoksidom, encefalitis, meningitis, srčana oboljenja);
genetska predispozicija;
alkoholizam i psihičke bolesti roditelja.
Prognoze
Kakve su prognoze za budućnost nekoga ko ima sindrom manjka pažnje? Ako se na vreme obratite lekaru i otpočnete lečenje svog nemirka, prognoze su vam sledeće: do 12 godina je rano očekivati poboljšanje, do 14-15 godina smanjiće se preterana, nekontrolisana aktivnost, do kraja srednje škole znatno će se sniziti impulsivnost, a manjak pažnje će poslednji nestati, mada će se u ovoj ili onoj meri zadržati do kraja života.
Dijagnoza
Postavljanje dijagnoze ovog poremećaja veoma je odgovoran posao. Pedijatar mora da razgovara s roditeljima i nastavnicima, da pregleda dete i konsultuje se sa neurologom. Problem je u tome što manjak pažnje može da bude simptom nekih drugih bolesti, recimo šizofrenije ili epilepsije. Potrebno je obratiti pažnju na vid i sluh deteta. Ako đak ne vidi dobro šta piše na tabli ili slabo čuje učitelja, njegova nepažnja i nemirluk mogu biti prouzrokovani tim razlozima.
Lečenje
Kad se postavi dijagnoza, postavlja se pitanje lečenja. Na Zapadu, a naročito u SAD, sindrom ADHD uglavnom se leči medikamentima. Među stručnjacima postoji saglasnost da se ovakvom tretmanu pristupa tek onda kad su tegobe tako intenzivne da ništa drugo ne pomaže. Osim medikamenata primenjuju se fiskultura, psihoterapija, učenje socijalnih veština, individualna i porodična psihoterapija.
Fizička aktivnost pomaže hiperaktivnoj deci
Hiperaktivna deca imaju narušenu razmenu kateholamina, grupe jedinjenja koja imaju važnu ulogu neurotransmitera u mnogim vitalnim funkcijama organizma; oni u telu imaju mnogo noradrenalina i adrenalina.
Ti hormoni se luče kod zdravih osoba onda kada su pod stresom. Proizlazi da su hiperaktivni mališani konstantno pod stresom. „Zalihe“ ovih jedinjenja mogu da se potroše fizičkom aktivnošću. Zato se ovoj deci preporučuje dugotrajna ravnomerna fizička aktivnost: plivanje, trčanje, skijanje, dugotrajno pešačenje, vožnja bicikla.
Stručnjaci takođe preporučuju roditeljima da nauče svoje nemirne mezimce kako da se opuste. Autogeni trening pomaže hiperaktivnoj deci da se oslobode psihičke napetosti i povećaju koncentraciju. Tinejdžere treba usmeravati ka meditaciji kako bi svesno fiksirali pažnju na sadašnji trenutak. Meditacija snižava aktivnost simpatičkog nervnog sistema i prisiljava organizam da proizvodi manje adrenalina, da se opusti i smanji napetost.
Roditelji treba da pohvale svog nemirka uvek kad on to zasluži, a reči „ne“ i „ne može“ treba izbegavati: ako želite nešto da mu zabranite, bolje je da mu skrenete pažnju na nešto drugo. I trudite se da i vi sami budete što smireniji, obraćajte se nemirku tihim glasom, skoro šapatom.
To nije lako, jer roditelji dece koja imaju sindrom manjka pažnje sa hiperaktivnošću koji s njima provode mnogo vremena, naročito majke, često su pod velikim stresom i njima samima neophodna je pomoć psihoterapeuta.
Izvor – Blic Online
