Roditeljstvo predstavlja jedan od najvećih izazova sa kojima se čovek suočava tokom života. Za obavljanje roditeljskog „posla“ ne postoji škola, niti priprema. Jedino što imamo je ono što smo kao kapacitet poneli iz svoje porodice i ono što je naš izabranik/ca doneo/la iz svoje porodice. Na svu sreću, kada je u pitanju roditeljstvo, imamo pomoć od naših malih bića koja imaju sposobnost da nam signaliziraju kada im nešto treba.
U iščekivanju tog radosnog momenta, rađanja bebe, roditelji se često pitaju: Da li ću znati uvek šta mojoj bebi treba? Da li ću je uvek dobro razumeti? Da li ću uvek biti u stanju da zadovoljim njene potrebe? Kako ću se snaći u ulozi majke/oca?
Od najranijih dana dete je spretno da aktivno traži brigu i zaštitu kada ima neku potrebu ili situaciju opazi kao novu i za njega nesigurnu i opasnu. Tada ono šalje signale roditelju. Signali obuhvataju pet ponašanja i to su: plač, osmeh, privijanje (grljenje), praćenje i dozivanje. Naravno, kada je dete malo ono će u svom repertoaru ponašanja imati samo mali spektar ponašanja kojima će moći da šalje signale roditelju, a kako raste i razvija se, i ponašanja kojima traži brigu će se razvijati. Na primer, mala beba može da prati roditelja samo pogledom, kako se razvija moći će da okreće glavu kako bi pratila roditelja, zatim da puže ili korača za roditeljem.
Jednako, kao što dete ima opisane veštine, i roditelj ima razvijenu tendenciju brige. To podrazumeva da će roditelj kada primeti detetov signal, na njega reagovati što za krajnji cilj ima umirivanje deteta. Dakle, u pružanju brige imamo vrlo jednostavan mehanizam:
- Opažena nelagodnost, aktivira detetov sistem traženja brige, te ono šalje signale (signalnih pet ponašanja), dok – roditelj primećuje detetov signal čime se aktivira roditeljski sistem obezbeđivanja brige i zaštite, i roditelj reaguje na njega što za krajnji cilj ima umirivanje i utehu deteta.
Ovaj mehanizam, kojim dete traži brigu i zaštitu odraslih figura i dobija je, nazivamo afektivna vezanost (Bowlby, 1958). Mehanizam afektivne vezanosti omogućava deci da traže brigu i zaštitu i time obezbede svoj opstanak, i roditeljima da pruže istu i time obezbede opstanak svoje dece i ljudske vrste. Tokom života, mehanizam afektivne vezanosti će dovesti do toga da dete izdvaja jednu osobu iz svog okruženja od koje češće traži zaštitu (primarna figura afektivne vezanosti) i najčešće je to majka, do razvijenih reakcija protesta pri odvajanju od ove osobe. Pun formiran obrazac afektivne vezanosti iz relacije sa primarnom figurom afektivne vezanosti predstavlja relativno stabilan i teško promenljiv model za razvoj svih drugih emotivnih relacija koje čovek stvara tokom života (sa vaspitačima, vršnjacima, prijateljima, supružnicima, ali i kao roditelj-sa sopstvenom decom). Razvijanje ovog mehanizma uslovljeno je načinom na koji roditelj obezbeđuje brigu, zaštitu i utehu.
Naravno, roditelj će biti u stanju da detetu obezbedi brigu, zaštitu i utehu, ako:
- Primećuje signale deteta. Da bi roditelj mogao da primeti signal, on mora biti u blizini deteta (pri tome se misli i na fizičku i na psihološku blizinu). Npr., majka koja nije u blizini deteta, neće čuti ako beba plače jer je gladna, ili neće primetiti ukoliko se dete osmehuje tražeći igračku.
- Pravilno interpretira signal deteta. Pod adekvatnom interpretacijom signala se podrazumeva da roditelj otkriva uzrok koji izaziva nelagodnost kod deteta, pa dete šalje signal za obezbeđivanje brige i zaštite (interpretira da li je dete npr. gladno, uplašeno, mokro…).
- Adekvatno odgovori na signale deteta. Kada roditelj primeti i interpretira signal deteta, on na isti pruža odgovor koji bi trebao da umiri dete. Odgovor na signal mora biti usklađen sa detetovom potrebom i situacijom, i naravno uvremenjen. To npr. znači da ukoliko je majka primetila da beba plače, i otkrila da je beba mokra, te interpretirala da zbog toga plače, adekvatan odgovor bi bio da majka tada i presvuče dete, što bi dovelo do umirivanja deteta. Neadekvatni odgovori bi bili da majka pokušava dete da nahrani, ili uspava, ili odlaže presvlačenje, što bi kod deteta dovelo do još veće uznemirenosti.
„Žongliranje“ sa ove tri lopte roditeljstva (primećivanje signala, pravilna interpretacija signala i adekvatan odgovor) nazivamo senzitivnost roditelja. Visoko senzitivni roditelji su oni koji primećuju svaki detetov signal, pa čak i nagoveštaj signala (npr. izraz lica deteta neposredno pre nego što će da zaplače), koji pravilno interpretiraju signale deteta i adekvatno i uvremenjeno na njih reaguju. Ovakva „uigranost“ između sistema traženja brige od strane deteta i sistema obezbeđivanja brige od strane roditelja je vrlo značajna za detetov razvoj. Na osnovu ovih svakodnevnih interakcija između deteta i roditelja, od samog rođenja, dete formira sliku o sebi, odnosno set uverenja, stavova, emocija, misli i očekivanja o sopstvenom ponašanju i ponašanju roditelja. Ako je roditelj senzitivan i adekvatno i uvremenjeno zadovoljava potrebe svog deteta dete će dobiti poruku da je voljeno, vredno ljubavi i pažnje drugih osoba, kao i da će drugi ljudi biti tu za njega kada mu bude potrebno i da se na druge ljude može osloniti. Deca senzitivnih roditelja imaju šansu da razviju svoje potencijale na svim poljima jer senzitivnost roditelja je važna stavka koja stimuliše razvoj deteta.
Naučili smo da, iako ne mogu od rođenja da koriste reči kako bi vam pokazali šta im treba, deca se rađaju sa repertoarom ponašanja kojim mogu da traže zadovoljenje svojih potreba. Dakle, budite u blizini vašeg deteta, obratite pažnju na ono što vam „govori“. Pratite dnevni ritam svog deteta, i biće vam lakše da interpretirate njegove signale. Kada interpretirate signal, tj.otkrijete uzrok nelagodnosti za dete, potrudite se da što pre otkolonte isti, jer je to put ka umirivanju deteta. A kada je dete smireno, zadovoljno i srećno, moćiće da razvija svoj pun potencijal u svim drugim aspektima života.
