Šta je nasilje u porodici i kako se manifestuje?
Nasilje u porodici ima mnogo oblika: od hroničnog svađanja i vikanja, kontrole ponašanja, manipulacije, različitih tehnika zastrašivanja do pretnji ubistvom ili samoubistvom, upotrebe oružja ili nanošenja teških telesnih povreda. U svakom slučaju, bilo koji odnos u kojem postoji i najmanja vrsta kontrole ili manipulacije može biti signal ili upozorenje za kasnije javljanje mnogo težih oblika nasilja.
Kako nasilje u porodici utiče na decu?
Kada se dešava nasilje u porodici, žrtva postaje emotivno nedostupna i manje prisna sa detetom što u njemu aktivira mnoštvo strahova i složenih emocija koje dete možda u početku ne može u potpunosti da osvesti. Psihološki gledano, deca koja svedoče nasilju u porodici često razvijaju strah od povrede ili napuštanja, preteranu brigu ili tugu, osećaj krivice, nemogućnost empatije, pa čak i tendenciju da stalno lažu, imaju nizak prag tolerancije, emotivno su nedostupniji, loše prosuđuju životne situacije, osećaju sramotu i plaše se za svoju budućnost. Dakle, sećanja koja se stvaraju u trenucima stresa, tj. dok svedoče nasilju u porodici, postaju trajno utisnuta i utiču na njihova osećanja, uverenja, i na izbor različitih veza u životu. Tako da, iako možda nisu direktno zlostavljana, deca koja posmatraju nasilje u porodici nisu samo ,,pasivni posmatrači” već žrtve u pravom smislu te reči.
Deca kao namerne ili nenamerne žrtve?
Iako su možda nenamerne žrtve, svedočiti svaki dan različitim vrstama agresije kod dece stvara pogodno tle za razvitak bolnih i nezdravih emocija na koje se pridodaje nedostatak osećanja da su deca voljena, željena i pažena. Roditelj koji vrši nasilje je vrlo verovatno razdražljiviji i manje uključen u odgajanje deteta, dok je i veća verovatnoća da će primenjivati fizička i svirepa kažnjavanja na detetu. Oba roditelja, bez obzira ko je zlostavljan a ko zlostavljač, imaju smanjenu emotivnu sinhronizaciju sa decom i nemogućnost povezivanja sa njima na dubljem nivou.
Kako deca reaguju na izlaganje nasilju u porodici?
U poređenju sa drugima, veće su šanse da deca koja su svedoci nasilja u porodici pate od nesanice, mokrenja u krevet, verbalnih, motoričkih i kognitivnih smetnji, da imaju problema sa učenjem, da se samopovređuju, da ispoljavaju agresivno i antisocijalno ponašanje, da budu depresivna i anksiozna. Podjednake su šanse da i dečaci i devojčice koji posmatraju nasilje u porodici često i sami postaju nasilnici ili direktne žrtve u odraslom dobu.
Sve je više dokaza da deca koja svakodnevno svedoče nasilju u porodici imaju veću verovatnoću od svojih vršnjaka da dožive širok spektar poteškoća u ponašanju kao što su ljutnja, strah, nisko samopouzdanje i povučenost. Takođe, vrlo je verovatno da će u odraslom dobu da zauzmu stavove koji podržavaju nasilje, rigidne stereotipe o rodnim ulogama, o privilegijama muškaraca ili žena, zlostavljanju životinja, uopšte o nasilju, napadima, uništavanju imovine, zloupotrebu supstanci.
Šta još igra bitnu ulogu kod izlaganja deteta nasilju u porodici?
Bitnu ulogu kod izlaganja deteta nasilju u porodicu igraju i neki drugi faktori, kao na primer priroda nasilja, starost deteta, proteklo vreme od izlaganja nasilju, pol, i prisustvo fizičkog ili seksualnog zlostavljanja.
Deca koja su svedoci povremenih slučajeva nasilja i koja imaju pozitivne interakcije sa roditeljima su naravno manje emotivno oštećena od onih koji su izloženi čestoj i ekstremnoj agresiji. Mlađa deca pokazuju mnogo viši nivo psiholoških tegoba od starije, zrelije dece. Ona su uglavnom veoma uznemirena i uplašena nakon što svedoče nasilju u porodici i, čak i ako deluje kao da su na to oguglala, kod njih postoji i nastavljaju da se razvijaju anksioznost i strah. I dečaci i devojčice podjednako mogu da pokazuju probleme u ponašanju poput agresije, socijalnog povlačenja i depresije.
Kako primetiti nasilje u porodici i šta učiniti po tom pitanju?
Teško je primetiti nasilje u porodici svima koji su van tog porodičnog sistema. Uglavnom se neka vrsta intervencije primećuje i dešava tek nakon što konkretno dete zapravo krene da trpi neku vrstu fizičkog ili emotivnog zlostavljanja. Primetiti nasilje u porodici dosta zavisi i od samog deteta, koliko je kompetentno da se izrazi, da prepozna i kaže šta se dešava, da na bilo koji način predstavi nekome van porodičnog sistema šta se odvija u kući. U svakom slučaju, odgovornost je na pojedincu i na društvu da ovakvu vrstu ponašanja ni na koji način ne podržava i da je spreči tako što će na nju odgovoriti emotivnom podrškom i prijavom nadležnim organima.
