Emocionalno zlostavljanje i sram idu ruku pod ruku – savršen par, metaforično rečeno. Sram je značajan faktor kada je reč o emocionalnom zlostavljanju, jer je primarna šteta koju izaziva ovakav tip zlostavljanja, kao i primarno sredstvo koje zlostavljač koristi. Uz prepoznavanje uticaja srama i razumevanje načina na koji deluje na postupke žrtve, dobijamo moućnost da napravimo prvi korak ka prekidu emocionalno nasilne veze.
Sram odmaže samopoštovanju i samopouzdanju žrtve i tera je da preispituje svoju percepciju, a na kraju i sopstveni razum. Oslabljena, istrošena i zbunjena, žrtva gubi sposobnost da uzvrati udarac. Efekti ovakve vrste „toksične sramote“ koju iskuse žrtve emocionalnog zlostavljanja uključuju sledeće:
-osećanje mržnje prema sebi ili gnušanja prema sebi
-samodestruktivnost (samopovređivanje, misli o samoubistvu, bavljenje opasnim aktivnostima)
-samozanemarivanje (izgladnjivanje, lišavanje pravilne ishrane, nebriga o zdravlju)
-kompulsivno, zavisničko ponašanje (alkohol, droga, seks, kupovina)
-bes
-izolacija
Da bi stekle hrabrost, snagu i odlučnost da se suprotstave nasilniku i / ili prekinu emocionalno nasilnu vezu, žrtve se, na prvom mestu, moraju osloboditi srama. On je najrazorniji aspekt emocionalnog zlostavljanja i najteže ga je izlečiti.
Uloga srama u emocionalnom zlostavljanju
Sram uzrokuje da žrtve ostaju u nasilnoj vezi jer im uništava sliku o sebi, tako da veruju da ih niko drugi nikada ne bi želeo. Kada se zlostavljač učestalo, i u kontinuitetu trudi da posrami žrtvu, ona počinje da oseća da nije vredna ljubavi i da u njoj nema šta da se voli, da je oštećena toliko da nema popravke. Na sve ovo pridodaje se i osjećaj srama koji žrtva ima jer nisu u stanju da se suprotstavi nasilniku ili da izađe iz takve veze. Baš kao što neko ko je zatvoren iza rešetaka nema slobodu i ima vrlo malo izbora, žrtve emocionalnog zlostavljanja osećaju se isto toliko zarobljeno i nemoćno.
Osloboditi se nije lak zadatak. Zlostavljana osoba prvo treba da nauči da zlostavljanje nije njena krivica, što je monumentalan zadatak sam po sebi. Treba da počne da veruje da zaslužuje ophođenje sa poštovanjem. Da mora biti u stanju da povrati svoje samopouzdanje kako bi mogla da se založi za sebe, imenuje zlostavljanje i postavi granice. I da se na krjau, sa još više samopouzdanja, udalji od nasilnika, veoma često nekoga koga još uvek voli.
Od trenutka kada žrtva postane svesna da je emocionalno zlostavljana, neretko nastupa trenutak samokažnjavanja, izjavama poput: „Kako mogu biti toliko slab da ostanem sa nekim ko me ovako zlostavlja? Šta nije u redu sa mnom?”. Mnogi od porodice i prijatelja kriju činjenicu da su zlostavljani, upravo usled srama, a čuvanjem tajne otežavaju sebi dodatno, preživljavajući u začaranom krugu srama.
Dodatni razlozi zbog kojih se stidimo
Stidimo se same činjenice da smo u vezi sa emocionalnim nasilnikom. Iako ne bi trebalo da bude tako, jer se emocionalno nasilna veza može svakome dogodoiti. Žrtve emocionalnog zlostavljanja pokrivaju širok raspon starosti, rasa, socijalnog statusa, ekonomskog statusa, pola i seksualnih sklonosti. Nije važno koliko ste pametni, koliko ste moćni ili koliko novca imate. Mnogo pametnih, dobro obrazovanih, inteligentnihi žena i muškaraca našlo se u ovoj situaciji. Većina nasilnika se u početku predstavlja kao brižni, emocionalno zdravi pojedinac, a ne kao kontrolišuća, manipulativna jedinka. Zato ne treba imati osećaj krivice što nismo prozreli nečiju fasadu ili prepoznali nasilnu stranu svog partnera.
Glavni razlog zašto emocionalne zlostavljače može biti teško uočiti je činjenica da su mnoge žrtve emocionalnog zlostavljanja doživele ono što se naziva „traumom izdaje“ kao dete ili adolescent. Rana iskustva zlostavljanja, poput seksualnog zlostavljanja dece od strane roditelja ili staratelja, ometaju sposobnost žrtve da donosi zdrave odluke kada je u pitanju rasuđivanje kome može da veruje. Trauma izdajom rezultira oštećenim mehanizmima poverenja povezanim sa smanjenim kapacitetom da se oseti anksioznost koja obično prati opasne situacije. Drugim rečima, oni koji su doživeli traumu izdaje veoma često nemaju sposobnost da uoče potencijalno emocionalno nezdrave situacije.
Sramota što ne odlazim
Važno je ne kriviti sebe što se niste udaljili na prvi znak zlostavljanja. To je osoba koju volite i kojoj ste želeli da pružite šansu. Želeli ste da verujete nečijim obećanjima da se više nikada neće tako ponašati prema vama.
Žrtve emocionalnog zlostavljanja imaju tendenciju da minimiziraju nasilničko ponašanje svog partnera i efekat koji ono ima na njih. Uprkos činjenici da je nasilno ponašanje vašeg partnera eskaliralo, možda ste se uverili da nije bilo tako loše. Možda ste čuli ili čitali priče o zlostavljanju i nasilju u porodici, uključujući i fizičko nasilje, možda i smrt. Čuvši za ove primere zlostavljanja, možda vam je bilo teže da prepoznate da ste bili emocionalno zlostavljani.
Sramota što se ne zalažem za sebe
Žrtve emocionalnog zlostavljanja često budu kritikovane zbog toga što se nisu zauzele za sebe kada je njihov partner prvi put pokazao nasilnu stranu ličnosti. Mnogi ne razumeju da i u ovakvoj situaciji većina nasilnika vrlo vešto rešava zabrinutosti koje su izrazili njihovi partneri. Svaki put kada ste primetili nešto što vam se nije svidelo, možda je to izneo kao vašu osobinu da budete previše kritični. Možda je čak i saslušao vašu zabrinutost i izvinio se. I obećao da to više nikada neće ponoviti.
Čak i kad ste počeli da shvatate da zabrinjavajuće ponašanje ne prolazi ili da se pogoršava, vaš partner je možda mogao da vas ubedi da su problemi koje imate „normalni“ i da samo treba poraditi na poboljšanju međusobnog odnosa. S tim što je to obično podrazumevalo potrebu da se na neki način baš vi promenite, kako bi partner mogao da prestane da se ponaša loše.
Na kraju shvatite da problemi nisu bili normalni i da zapravo niste vi bili krivi za sve, i da niste vi ti koje treba promeniti.
Ukoliko ne prepoznamo stid, i ne priznamo njegovo postojanje, ruke će nam ostati vezane, a mi zarobljeni. Sram će nas naterati da se samo sklupčamo i osećamo malo u trenutku kada treba da ustanemo, osetimo se osnaženo, i podržimo sebe. Pobediti sram prvi je korak koji će nam uliti hrabrost i snagu, i povesti nas odlučno putem oslobođenja.
Fokusirajući se na prepoznavanje i pobeđivanje srama, počećemo da verujemo u sebe i svoje pravo da budemo srećni.
