Kada osetimo emocionalnu bol, aktiviraju se ista područja mozga kao i kada osećamo fizičku bol. Aktiviraju se prednja insula i prednji cingulativni korteks. Jedna od studija pokazala je da se ove regije aktiviraju kada osoba doživi socijalno odbacivanje vršnjaka. Druga studija pokazala je da se iste regije aktiviraju kada osoba koja doživi raskid romantične veze gleda u fotografiju bivšeg partnera.
Dakle, ako fizički i emocionalni bol imaju slična neuronska obeležja, zašto ne bismo uzimali paracetamol i za tugu, gubitak ili očaj?
U jednoj studiji, osobama koje su nedavno doživele bol usled socijalnog isključivanja rečeno je da uzimaju paracetamol svakodnevno tokom tri nedelje. Ispitanici su prijavili manje bolnih osećanja tokom tog perioda. Nakon isteka perioda lečenja, snimci mozga pokazali su smanjenu aktivaciju u prednjoj insuli i u prednjem cingulativnom korteksu.
Ova studija nije rađena u cilju promocije paracetamola i drugih analgetika kao psihoaktivnih lekova. Umesto toga, ideja je bila da se pokaže da su tokom evolucije naša tela odabrala ekonomičniji put. Koriste jedan neuronski sistem za detektovanje i osećanje bola, bez obzira da li je u pitanju emocionalni ili fizički bol. Iako je možda dobra ideja uzeti lek za ublažavanje bolova u akutnoj fazi fizičkog i emocionalnog bola, ovo nije dugoročno rešenje za zalečenje povređenih osećanja i tuge.
Svesnost o telu
Bol je uvek i fizičko i emocionalno iskustvo. Ako udarite nožni palac, pored fizičkog bola, verovatno ćete biti i besni, ili razočarani u sebe, ili u nekoga drugog ko bi bio adekvatan „krivac“. Zašto si ostavio kutiju tamo gde nisam mogao da je vidim dok se nisam sapleo? Pogledaj šta si sad uradio!
Isto tako, emocionalna bol ne boli samo psihološki- boli nas u telu.
Čini se da ponekad otkriće veze između moždane regije i psihološkog iskustva daje tom iskustvu auru autentičnosti. Kao da time potvrđuje: „Sad znam da je ovo stvarno“. Takođe, kada negde pročitamo ili čujemo da depresija, anksioznost i mnoge druge psihološke bolesti imaju specifična neuronska obeležja, neretko umemo da kažemo „Znači, to nije samo u mojoj glavi“.
Prikaz aktivacije mozga pri određenom iskustvu, bez prikaza odgovarajuće aktivacije u perifernom nervnom sistemu i odgovarajućeg osećaja u telu, ne čini mnogo kako bismo poverovali da je iskustvo i negde drugde, izvan naše glave.
Mozak je masovno povezan sa ostatkom tela. Postoje direktne neuronske veze preko moždanog stabla i kičmene moždine. Cirkulatorni i limfni sistem takođe nose neurotransmitere (hormone i ćelije imuniteta) koji pronalaze receptore u mozgu koji daju povratne informacije i moduliraju veze između mozga i tela. Na taj način, svaka ćelija u telu – svaka ćelija – povezana je sa nervnim sistemom. Kao takva, svaka se može i osetiti, bez obzira da li dopuštamo sebi da budemo svesni ove psihobiološke činjenice.
Fizička bol
Kod fizičkog bola postoji očigledna veza između psihološkog iskustva bola i svesti o fizičkoj lokaciji u telu. Znamo da bol dolazi iz stomaka, glave, prsta, itd.
Fizičku bol osećamo na konkretnom mestu u telu, iako se većina odvija u mozgu. Neuronski, krvni, i imunološki putevi između mozga i tela označeni su informacijama o telu, počevši od kičmene moždine, sa sve preciznijim označavanjem kroz moždano stablo i talamus. Informacije postaju sve opširnije i složenije, formirjući svesno iskustvo koje se identifikuje kao „JA“ u insuli, parijetalnom režnju i motornom korteksu.
Čudo nervnog sistema je da, iako je svest o sopstvenom telu u velikoj meri posledica složenosti korteksa, stvari osećamo trodimenzionalno: bol u kolenu, predmet u prostoru, itd. Ali se zapravo ne zna kako tačno analgetik povećava prag bola. Može delovati specifično u prednjoj insuli i prednjoj cingularnoj kori, ili kroz celu mrežu tela.
Ovom vrstom logike možemo se osvrnuti na neuronske sličnosti između emocionalnog i fizičkog bola. Ako sličnost nije samo u mozgu, već i u telu, sasvim je razumno pitati: Gde u telu osećamo emocionalni bol? Ako zaista postoji mreža koja uključuje i fizički i emocionalni bol, i ako fizički bol ima svoju lokaciju u telu, onda ova jednostavna logika dovodi do zaključka da i emocionalna bol mora imati fizički položaj u telu.
Na koji način se mogu otelotvoriti emocije?
Sve emocije imaju motoričku komponentu. Čak i ako pokušamo da sakrijemo svoja osećanja, doći će do trenutne mišićne mikro-aktivacije. Prednja cingularna kora nalazi se tik uz predmotorno područje, čime započinje proces formiranja emocionalne ekspresije u telu. Predmotorno područje se povezuje sa motornim korteksom iznad njega, a zatim i sa specifičnim mišićnim pokretima.
Emocionalna bol može biti locirana u telu na onim mestima na kojima je trebalo da se dogodi neko iskazivanje- ekspresija, ali nije uspela da se ostvari. Ukoliko poželimo da viknemo na osobu koja je ostavila na sred hodnika predmet na koji smo se sapleli i udarili nožni prst, ali nismo viknuli, i nismo izbacili svoj bes, možemo i dalje imati zaostalu napetost u mišićima vrata, u grlu i vilici. Takva situacija doživljava se kao bol u vratu, ili bol u grlu, ili u grudima, kao osećaj da ćemo pući. Dublje emocionalne povrede zalaze dublje u telo. Bes i mržnja su osećanja u crevima i želucu- toliko smo besni da nam se povraća, osećamo mučninu u stomaku.
Studije navedene na početku ovog teksta bavile su se socijalnim bolom, usled socijalnog odbacivanja. Gde se ono može osetiti u telu? Gde možemo osetiti slomljeno srce? Duhovnu slomljenost? Da li su ljubav i njen gubitak više od metaforične povezanosti sa srcem i grudima? Istraživanje iz bihejvioralne terapije i zdravstvene psihologije kaže da jesu. Osećaj sigurnosti koji proizilazi iz boravka u društvu voljenih osoba delimično stvara aktivacija parasimpatikusa. On promoviše laganu i opuštenu integraciju disanja i srčanog ritma, koji se nalaze u grudima.
Osećaj nesigurnosti sinhronizuje rad srca i dah, i aktivira simpatički nervni sistem, uz povišen puls i krvni pritisak. Može stvoriti osećaj nelagode u grudima, stezanja, pa čak i bola. Ljudi koji su bili emotivno povređeni često imaju uvučen grudni koš i povijen stav. Ovo veoma liči na pokušaj okolnih mišića da zaštite srce i na zatvaranje osobe pred interakcijom sa drugima, usled straha da ne bude ponovo povređena. Osobe u nesigurnim i toksičnim vezama često imaju kardiovaskularne (i druge zdravstvene) probleme.
Dopusti sebi da osetiš
Kada je u pitanju fizička bol, imali bismo velike probleme ukoliko ne bismo mogli da je lociramo u telu, putem direktnog unutrašnjeg osećaja. Kako bismo mi, odnosno naš mozak, znali kako da se nosimo sa bolom ukolko ne bismo znali lokaciju i direktno osećali sopstveno telo? Kako bismo se kretali, kako bismo sedeli, ili ležali, bez dodatnih povreda? Lekovi protiv bolova čine pronalaženje i izlečenje povrede podnošljivijim. Svakako bi trebalo da dozvolimo i svojoj sposobnosti da osetimo svoje telo da nam kaže šta nam je potrebno.
Analgetik nikada ne može ukloniti nerešena osećanja, ona koja nikada nismo zaista sagledali, izrazili, ili u potpunosti osetili. Da bismo prebrodili tugu, rešili se besa, ili čak prigrlili sreću, moramo zaista da ih osetimo u svom telu. Često umemo da se posvetimo onim delovima tela zaduženim za prijatna osećanja (hrana, piće, seks, toplina, dodir). Zašto se onda ne bismo prepustili i mestima emocionalnog bola? Boleće neko vreme, a zatim će doći do olakšanja. Upoznaćemo sebe i svoje telo malo bolje, i izgraditi novu perspektivu za bol.
