Da li ste ikada ispričali prijatelju o duboko uznemirujućem iskustvu? Da li vam je zatim prijatelj ispričao sve razloge zbog kojih to iskustvo u nekom trenutku u budućnosti više neće biti uznemirujuće? A da li ste ikada vi bili taj prijatelj?
Ako više nismo dete, verovatno znamo da će se naša osećanja vremenom menjati. Imali smo dovoljno životnog iskustva da poverujemo u ovu istinu. Dakle, podsetnik da će ono što sada izgleda užasno teško na kraju biti manje strašno, a možda čak i neosetno, zapravo ne čini da se osećamo bolje. Ne osećamo se ni utešeno, ni podržano. Iako već znamo da će se naša osećanja na kraju promeniti, ova vrsta uverenja- „nećeš se uvek osećati ovako“- nije od pomoći. A ponekad čini situaciju još bolnijom.
Kada smo usred velike tuge ili žalosti, ono što zaista želimo je da neko bude sa nama, u našem bolu. Da nam, u suštini, samo pravi društvo dok tugujemo.
Podrška prijatelju na pravi način
Kada patimo, kontra-intuitivno, zapravo ne želimo savet ili podsećanje da ćemo se osećati bolje u nekom drugom trenutku u budućnosti. Ono za čim žudimo je drugo ljudsko biće koje je spremno da bude sa nama, ovde i sada. Neko ko će dopustiti da naša patnja bude ono što jeste. Potreban nam je neko ko ima hrabrosti da nas pusti da patimo, bez pokušaja da promeni našu tugu u nešto bolje ili podnošljivije.
Delimo svoj bol kako ne bismo bili sami u njemu, kako bismo mogli da imamo društvo u sadašnjem trenutku, i u bolu koji je trenutno prisutan. Ali kada nam neko kaže da ćemo, u nekom trenutku u budućnosti, biti naviknuti na ono što nam je trenutno užasno teško, i da jednom neće toliko boleti, samo čini da se osećamo još više usamljeno. Usmereni ka imaginarnoj budućnosti, osećamo se napušteni u sadašnjosti. Uverenje u bolje sutra ostavlja nas bez utehe, društva ili podrške- danas.
Nova stvarnost
Isto tako, kada se nešto loše dogodi u našem životu, poenta je da trenutno ne želimo da se osećamo normalno ili u redu. Tuga je takva. Nakon što roditelji izgube dete u saobraćajnoj nesreći, plaši ih to što njihov život bez deteta više nikada neće izgledati u redu ili normalno. Najčešće se u ekstremno teškim situacijama plašimo normalizacije nove stvarnosti. Ideja da će ta nova nepodnošljiva istina i stvarnst postati nešto podnošljivo najstrašniji je deo.
U takvoj situaciji, prijatelj mora da zna da je tuga tog momenta beskonačna po svojoj veličini. Paradoksalno, veoma je utešno misliti da je to zauvek i da možda nikada neće biti bolje. Zato nemojte insistirati na tome da će doći vreme kada nova stvarnost neće toliko boleti. Oosobi koja pati nije potreban osećaj da se od nje traži da umanji svoj trenutni bol i tako izda svoje srce.
„I ovo će proći“
Uteha i sigurnost ne mogu se pronaći u rečima – „i ovo će proći“.
Sa takvim rečima oni koji pate ostaju još usamljeniji u svojoj tuzi. Osećaju se kao da ste odbili da učinite jedino što im je potrebno. Da ne želite da budete sa njima u neurednoj, teškoj, nepoznatoj, novoj istini. Umesto toga, patnju ste zamotali naklonom i sa poštovanjem je vratili nazad, podalje od srca. Bezbedno je shvatilii, sa distance i intelektualno. A dragu osobu ostavili ste bez prijatelja koji bi povremeno pridržao ili delio njihov teret. Osobe koje pate, kao odgovor na patnju često dobiju savete i teorije o svom bolu umesto onoga što im zaista treba- društvo i istinsko razumevanje.
Sledeći put kada vam neko blizak (a čak ne mora ni biti toliko blizak) dovoljno veruje da sa vama podeli nešto bolno i trenutno prisutno u životu, sagledajte kakav je osećaj – za vas – da se uzdržite od davanja saveta ili umanjenja patnje. Uzdržite se od pretvaranja ovog obostranog iskustva u ideju ili priliku da budete od pomoći ili da budete mudri. Radije, neka vaš posao bude da pokušate da istinski, duboko razumete iskustvo svog prijatelja i neka to bude upravo ono što jeste. Što je još važnije, pravite im društvo u istini, koliko god ona bila teška i bolna. Obratite pažnju na to šta se dešava u vama kada dopustite drugoj osobi da bude prisutna u svom stvarnom iskustvu. Kad ne osećate pritisak i ne razmišljate o tome šta ćete reći, kako ćete pomoći, kako ćete pružiti utehu.
Prisustvo kao dar prijatelju
U onim retkim trenucima kada neko ima hrabrosti da bude zaista ranjiv pred vama, da vam pokaže svoj bol kada je najjači, ne zaboravite da saveti i smernice nisu ono za čim vaš prijatelj čezne. Znajte da ta osoba većinu vremena samo želi društvo- nečije prisustvo, nekoga ko će biti sa njom tu gde trenutno jeste, u svemu što je okružuje. Lako možete biti ta osoba – pravo društvo – za drugo ljudsko biće. A zamislite samo kakav je dar biti u mogućnosti da ponudite svoje prisustvo na ovaj način.
