Pogledajte u svoju policu sa knjigama. Sve te odane vojnike, fino poređane, dok skupljaju prašinu. Knjige još iz doba fakulteta, knjige iz školske biblioteke, toliko drage da ste ih možda još davno zadržali, a u zamenu biblioteci poklonili neku manje dragu. Knjige koje ste kroz renoviranja, i selidbe nosili uvek sa sobom. Koliko vremena ste proveli upijajući dragocene reči smeštene između korica, ˝sipajući˝ ih lagano u svoj um i svoju dušu? I koliko je tog materijala, od tada, zaboravljeno? Možda i 99%?
Možda se ovo svima nama desi, kada mozak opterećen velikim brojem informacija jednostavno počne da vrši selekciju uspomena? I stvari koje smo pročitali u knjigama- ispare. Izgubimo prvo detalje; ostane nam šira slika, i neke glavne teze, koje vremenom počnu da gube obrise, i u jednom trenutku se možda izjednače sa nečim što nikada nismo ni spoznali.
Uvek ima nečeg novog i u starom
Ovog Božića dosta nas je dobilo još novih knjiga. Sa uzbuđenjem smo ih raspakovali. Uvek je tako- potrošački kapitalizam čini da svaka nova knjiga do koje dođemo udovolji našoj želji za novitetom. Sve dok ne dođemo na pola puta, naša čula se zadovolje, tempo uspori, i čujemo dašak vetra koji nam donosi turu najboljih novih naslova.
A u međuvremenu, sablasni i sada već daleki glasovi do skoro voljenih knjiga, šapuću nam sa police, postajući sve slabiji. Kojoj mudrosti sada okrećemo leđa jer smo odlučili da samo nastavimo dalje?
Evo i našeg predloga- hajde da januar posvetimo tome da ne kupujemo nove knjige, već da čitamo stare. I ne samo one koje smo voleli, već i one koje smo mislili da ćemo voleti, ili nam je rečeno da ćemo voleti, ali nismo uspeli da ih zavolimo. Da li je zaista u pitanju bila knjiga, ili možda mi?
U ovom poduhvatu postoji ono posebno- sve knjige tokom drugog čitanja postaju nove. Jer se menja svet, ali se menjamo i mi. Nešto što tokom prvog čitanja nismo registrovali, sada nam može biti u prvom planu, budeći u nama oduševljenje ili čitav spektar emocija. Može rezonovati sa nama na posebnim dubinama. A može biti i obrnuto- neki delovi koji su nam se činili sofisticiranim, mističnim, sada nam mogu delovati sasvim jednostavno i bez tolike dubine. Uvek postoji nešto novo što možemo otkriti o sebi, uvek postoje novi načini da rastemo- nekada je to ponovno čitanje knjige.
1978. godine studentkinja arhitekture naišla je na nešto uznemirujuće. Dok je pisala rad o njujorškom neboderu, čijih 300m visine ponosno stoji na štulama, uočila je grešku. Prolazeći kroz inženjerski deo projekta otkrila je matematičku grešku. Tolerancije za smicanje usled dejstva vetra bile su pogrešno izračunate. Jači nalet vetra iz određenog pravca, lako bi mogao da sruši zgradu od 59 spratova. Ovo otkriće preneto je glavnom građevinskom inženjeru, koji je potvrdio postojanje greške. Zgrada je dodatno osigurana unutrašnjom konstrukcijom, i katastrofa je izbegnuta.
Možda baš kao studentkinja arhitekture, ponovnim čitanjem otkrijemo nešto važno, što će nam dodatno ojačati temelje.
Sva lica jednog prizora
Na neki način ovo je i vežba identiteta. Vraćamo se izvorima iz kojih smo potekli, vraćamo se onom što nas je gradilo u ovo što danas jesmo.
Ista knjiga nam, u različitim fazama života, može pružiti ono što nam je potrebno. Prva poseta knjizi može biti i iz ˝vanknjiževnih˝ razloga. Može biti samo radoznalost, ili istraživanje.
Druga poseta može biti u potrazi za filozofijom. U trenutku kada se osećamo onako kako mislimo da se i glavni junak knjige oseća, kada se naši životi na neki način približe, kada nas interesuje kako pronaći čitav svemir u zrnu peska.
Tokom treće posete možemo biti poput draguljara, koji proučava detalje i mehanizme. Rečenice, njihova forma, odabir reči, stil, načini na koje bude emociju.
Knjiga nam na ovaj način može biti sjajan životni saputnik.
Postoji i jedan važni psihološki aspekt u povratku polupročitanim knjigama i njihovim završavanjem do kraja. Nedovršeni projekti zauzimaju nam ˝RAM˝ memoriju. Mi, zapravo, nikada ne možemo zaista ˝zatvoriti knjigu˝, u bilo kojoj životnoj sferi, dok je ne završimo.
Hajde da na neko vreme stavimo veto na sve novo i angažujemo se oko onog što već posedujemo.
Posvetiti se bez očekivanja
Ukoliko imate gitaru koju ne svirate često, ili francuske rečnike koje ne koristite, ili neotvorene vodene boje, posvetite januar njima. Bez pritiska, i velikih očekivanja. Dajte sebi zadatak da ovog meseca uživate u zaboravljenom. A ako se desi da u međuvremenu osetite zadovoljstvo koje želite da produžite i u februar, biće to lepa posledica.
Sticanje stvari je jednostavno. Sve nakon toga je teže. Za one odvažnije, izazov bi mogao biti odricanje od novog na godinu dana. Primeri onih koji su kroz to prošli, pokazuju da im je takva godina bila ˝godina dubine˝, sa najispunjavajućim iskustvima. Dodatna stavka je što u tom periodu preispitamo sebe i shvatimo zašto neke stvari ostavimo na pola. Najčešće- iz straha. Posvetiti se nečemu nije lako, a još je teže kada znamo da može ostati nedovršeno. Kada su knjige u panju, nekada ih ne pročitamo do kraja jer u nama probude osećanja sa kojima ne možemo da se izborimo u datom trenutku.
Covid-19 nas je sve bacio u neki vid samice. Zato je sada savršeno vreme za eksperiment i isprobavanje. Zažmurite, prevucite prstom po polici za knjige, i tamo gde se instinktivno zaustavite, izvucite knjigu. Prepustite se osećaju ustreptalih neurona koji se bude, dok nailazite na one voljene stare preokrete i fraze, dok istražujete stare uvide, i stari kraj vidite pod novim svetlom.
U trenutku kada poželimo nešto novo, dobro je podsetiti se koliko toga vrednog već imamo.
