Za vreme karantina odlučili ste da se ponovo vratite čitanju. Kako niste bili sigurni odakle da krenete otišli ste na internet. U Vašim pretragama naišli ste na influenserku koja se bavi knjigama i odlučili da je zapratite. Sada, već skoro 4 godine kasnije, osećate se kao da je poznajete. Znate njen ukus za knjige, da ima mačora kog je nazvala Senka po omiljenom liku i(ako je mačor beo i uopšte ne liči na senku), da je u braku već pet godina i da je sada u četvrtom mesecu trudnoće. Znate njene svakodnevne nedoumice, anegdote i nedaće. To je mnogo više nego što znate o mnogim ljudima koje poznajete uživo i naprosto Vam se ponekad čini i bliskija od tih ljudi. Vi ste zapravo ušli u parasocijalni odnos sa tom influenserkom.
Šta su parasocijalni odnosi i zašto nastaju
Parasocijalni odnos je termin nastao 50-ih godina prošlog veka kako bi objasnio tendenciju publike da razvija osećanja, platonska ili romantična, prema fiktivnim likovima i/ili poznatim ličnostima. Upotreba izraza se širi i danas on označava svaki “izmaštan”, jednostran odnos (da, primer je i taj stariji učenik na kog ste upravo pomislili, a koji nije znao da postojite), uz poseban akcenat na poznatima.
U početku ovaj izraz se uglavnom koristi u negativnom kontekstu. Međutim, kasnija istraživanja, kao i sadašnje mišljenje, jeste da su ti odnosi zapravo česti i normalni. Ljudskim bićima urođene su empatija i potreba za povezivanjem sa članovima zajednice. Brinemo se tek onda kada one izostanu. Ono što nam nije urođeno jeste gledanje realistično snimljenih filmova i serija, sa likovima koji izgledaju, ponašaju se, i osećaju isto kao i mi. Zbog toliko sličnosti naš mozak ne može da se odupre utisku stvarnosti i blizine, posebno kada su ta lica neka konstanta u našem životu (kao što je to recimo slučaj sa serijama).
Da li su kod nekih grupa zastupljeniji?
Iako svi stvaramo parasocijalne odnose, oni su daleko češći i intenzivniji kod ljudi koji su usamljeni i adolescenata. Kod adolescenata to se dešava jer sve više traže sigurnu bazu i oslonac u ljudima izvan svoje primarne porodice, te su skloniji ka vezivanju za ljude kako poznate tako i nepoznate. Uz to, njihove emocije inače su uzburkanije zbog različitih promena kognitivne i biološke prirode kroz koje prolaze. Usamljeni ljudi žude za ljudskom interakcijom. Kako je iz nekog razloga ne dobijaju u stvarnom svetu, okreću se onom iz mašte, te tako projektuju različita osećanja i razmišljanja na ljude za koje najčešće znaju da su im potpuno nedostupni.
Parasocijalni odnosi i društvene mreže
Razlog zašto je ovaj termin danas popularniji nego ikad jesu društvene mreže. One gotovo da brišu granicu između parasocijalnih i socijalnih odnosa. Setimo se influenserke iz primera na početku članka. Zamislite da ste rešili da joj napišete poruku, a ona Vam je potom odgovorila. Na taj način vaš odnos dobija socijalnu komponentu jer više nije jednostran. Uz to kroz društvene mreže ljudi dobijaju priliku da sa svojom publikom dele daleko više iz svog života nego ranije. Svi znamo šale na račun onih koji postavljaju svaki svoj obrok i svaki sekund dana na instagram. Ovakvo ponašanje stvara utisak da mi sa njima prolazimo tu svakodnevnicu, kao prijatelji. Gotovo svaka društvena mreža danas ima mogućnost da se osoba uživo snima. Te prilike ljudi, posebno oni kojima su društvene mreže postale posao, koriste da odgovaraju na pitanja ili komentare koji im stižu u toku snimanja. Ovakvom uživo interakcijom oni dodatno produbljuju osećaj bliskosti. Mnoge poznate ličnosti upravo se oslanjaju na ovakve mogućnosti kako bi povećali ili održali svoju popularnost.
Da li su dobri i kada
Parasocijalni odnosi su, kao što smo već spomenuli, česti i očekivani. Oni su često upravo ono što gledaoci traže od medija koje konzumiraju, da mogu da se saosete i vežu sa likovima, ne samo da gledaju u ekran. Osim što su pokazatelj empatije, mogu biti zdravi i iz drugih razloga. Za početak, deci i adolescentima pružaju priliku da “vežbaju” društvene interakcije na siguran i kontrolisan način. To ih kasnije može učiniti samouverenijima u stvarnim interakcijama. Takođe, ponekad se desi da neke naše socijalne potrebe trenutno ne mogu biti zadovoljene, tada je privremeni beg u maštu kao odbrambeni mehanizam opravdan i poželjan.
Problem nastaje onda kada se granica između jave i mašte izbriše, odnosno onda kada parasocijalni odnosi zamene socijalne. Društvene mreže, kao što smo zaključili, čine poznate ličnosti dostpunijim nego ikada. Jezik koji poznati koriste je takođe postao direktniji. Stoga mnogi prelaze te granice i od svojih “idola” traže sve više, kreću da im se obraćaju kao prijateljima, pozivaju ih na kafe, druženja i tako dalje. Ponekada prelaze i granicu digitalne komunikacije i počinju da proganjaju poznate za koje su zainteresovani, čekaju ih ispred kuće i slično. Ove situacije vrlo su inspirativne novinarima pa o njima često možemo čitati i slušati, ali u realnosti su daleko ređe.Parasocijalne odnose nikako ne treba pomešati sa realnim odnosima koji su recipročni. Zameniti realne odnose parasocijalnim odnosima je još gore i na kraju se završava samo izolacijom i usamljenošću. Međutim, oni su česta pojava i ne treba ih odmah ni osuđivati. Čak mogu biti i korisni i dobri, dokle god opstaje svest o tome da nisu realnost i da su šanse da postanu realnost skoro nikakve. Nema ništa loše u tome da uz malo mašte udovoljite sebi, ali ne treba mašta da u potpunosti zameni realnost.