Koliko puta ste čuli izraz “Ko se hvali taj se kvari.”? Koliko puta ste bili ponosni na neko svoje delo, samo da bi ljudi oko Vas potvrdno klimnuli glavom i vratili se na uobičajene teme? Pohvale čuvamo kao da su potrošni materijal. Dovoljno smo odrasli da mama ne mora više da nam kupuje čokoladnu bananicu za svaku peticu u školi. Sada možemo, i važno je, da sami sebe pohvalimo. Te pohvale imaju isti efekat kao pohvale drugih, uspeh ne treba nikada da se podrazumeva. Međutim, uprkos onome što nas mame i tate uče kada nam kažu da “učimo za sebe, ne za njih”, pohvale upućene samom sebi bez pohvala okoline u nekom trenutku prestanu da budu dovoljne. Mi ni ne primećujemo koliko malo pohvala dobijamo, niti koliko su kritike koje primamo ponekad štetne.
Kritike
Kritike su normalne i neizostavne. One su deo svakog učenja, jer da bi nešto radili pravilno moramo znati šta radimo nepravilno i kako to da ispravimo. Međutim, da bi imale željeni rezultat moraju biti upućene na adekvatan način. To znači da moraju da se odnose na samo ponašanje koje kritikujemo, uz moguće savete za poboljšanje, kako bi se greške postepeno smanjivale. Postoji i druga vrsta kritika, kojoj se na žalost često pribegava. To su kritike upućene samim osobama i njihovim sposobnostima. One zvuče konačno i nepromenjivo, kao činjenica da se Zemlja okreće oko Sunca. U najboljem slučaju osoba ih ignoriše, u najgorem ih upija kao sunđer i one postaju deo njenog identiteta. U oba slučaja deluju demotivišuće, a ne doprinose ni na koji način.
Treneri “starog kova” su jedan od najočiglednijih i najekstremnijih primera ovakvog ponašanja. Njihove kritike se graniče sa uvredama, pri tom ne doprinose boljoj izvedbi (na primer: “Izgledaš kao krava koja pluta”; “Trčiš kao noj bez jedne noge”). Sa druge strane, pohvale su retke i obično su u najblažoj mogućoj formi “Okej, to je sad bilo prihvatljivo.” Deca, a i roditelji, ne vide da je ovo ponašanje pogrešno, već sastavni deo metodologije uspešnog trenera. Zato kada porastu ne nauče da se nose sa greškama, pa lome rekete, odustaju od koreografija ili veći deo vremena posvete pražnjenju besa nego samom sportu.
Pohvale
Svima su potrebne pohvale i pozitivne reakcije, nezavisno od uzrasta. Kada kao mali učimo da hodamo nesigurni smo, a oduševljenje odraslih gradi nam samopouzdanje i gura nas napred. Isto je i kada kao odrasli učimo ili savladavamo nešto novo. Pohvale našeg napretka, kao i krajnjeg rezultata, uz konstruktivne kritike pružaju nam potrebnu motivaciju da istrajavamo u zadatku čak i onda kada nam se čini da nam ne ide.
Mladi treneri edukovani na drugačiji način to vrlo dobro primećuju i primenjuju. Oni hvale napredak svojih učenika, ne samo krajnji rezultat. Upućuju konstruktivne kritike u cilju boljih rezultata (na primer: “Ovu nogu postavi ovde”; “Levu ruku još malo ukruti, a desnu opusti.”). Zahvaljujući ovoj metodologiji i najnesigurniji polaznici istrajavaju i na kraju uživaju u svom uspehu.
Sistem nagrada i konstruktivnih kritika pokazao se kao uspešan motivator i onda kada radimo nešto što već znamo. Najbolji primer jeste radno okruženje. Zaposleni u firmama koje ih motivišu pohvalama, opipljivim nagradama (na primer povišicama) i u kojima nadređeni nude konstruktivne kritike bili su učinkovitiji i motivisaniji od onih gde su glavni “motivatori” bili strah od otkaza ili smanjenja plate. Željena ponašanja mnogo se bolje učvršćuju kroz pohvale i nagrade. To će vam reći svaki dobar dreser pasa, priručnik za roditelje, trener ili menadžer.
Kombinacija konstruktivnih kritika i pohvala uči nas da imamo pravo na greške i kako da iz njih učimo i napredujemo. Pruža nam motivaciju jer stičemo utisak da je naš rad primećen i uvažen. Ni sam život nije crno beo, pa ni naš rad. Samo pohvale i nagrade za naš rad i postupke nisu dovoljne za napredak. Isto tako, samo kritike bez nagrada smanjuju motivaciju i trud.
