Dobar razgovor zavisi podjednako od slušanja, koliko i od govora. Saslušati sagovornika je umetnost koja se sastoji od pet veština: stvaranje sigurnog prostora, sažeta validacija, radoznalost, posvetiti sebe razgovoru i razumeti ono što nije izrečeno.
Mnoge situacije sa kojima se svakodnevno susrećemo su složene. Crno-belih situacija je vrlo malo. Sagovornik obično ima svoj pogled na svet i svoju priču. I zato bi trebalo da izdvojimo vremena da zaista shvatimo šta nam neko govori i razumemo način na koji vidi stvari.
Kako dobri slušaoci pomažu svojim sagovornicima da se osećaju zaista viđenim, da znaju da ih je neko zaista čuo i razumeo? U nastavku vam dajemo detaljniji opis ovih pet veština, koje će vam pomoći da saslušate nekoga na pravi način, i istinski se povežete.
Dobri slušaoci stvaraju siguran prostor
Dobri slušaoci znaju da je osnova svake čvrste veze sigurnost. U svojoj osnovi, sigurnost predstavlja oslobađanje od rizika, opasnosti ili štete. Sigurnost razgovora takođe spada u ovu osnovnu definiciju, nudeći slobodu od osuđivanja, pornalaženja grešaka ili odbijanja.
Baš kao što čitanje knjige zahteva odbacivanje neverice, tako i slušanje zahteva odbacivanje kritike. To ne znači da se dobri slušaoci uvek slažu sa sagovonrikom ili da nemaju vlastito mišljenje. To znači da na svoje razgovore primenjuju zakletvu da nikome neće nauditi.
Dobri slušaoci potvrđuju u nekoliko jednostavnih reči
“Naravno.” “To ima smisla.” “Sigurno.” “Razumem.” Sve ove izjave su kratke – tri reči ili manje – ali sve potvrđuju čovekovo iskustvo ili osećanja kao dostojna i prihvaćena, što je sama definicija validacije.
U razgovoru, validacija poput „Naravno da se tako osećaš“ ili „To ima smisla“ ne predstavlja nužno saglasnost, ali ima još značajniju ulogu – ulogu prihvatanja, čime se dodatnao ojačava prvobitno formiran osećaj sigurnosti.
Dobri slušaoci prate svoju prirodnu radoznalost
Ovo je zabavni deo slušanja. Umesto da klimaju glavom i čekaju da dođe red na njih, dobri slušaoci koriste sva svoja čula kako bi uočili zanimljive sitnice. Oni sede i primećuju sve ono između redova.
Izgovorene rečenice mogu biti prepune značenja i dragocenosti, poput kovčega sa blagom. Otvaranje ovog kovčega ukazaće na dragulje od velike vrednosti.
I zato, kada se u mozgu upali lampica na naizgled nevažan komentar, postavite pitanja. Poput novinara, pitajte gde, šta, kada, kako, i zašto. Zatražite od sagovornika da navede primer. Pitajte ga za detalje. Postavite otvorena pitanja koja podstiču na razgovor. „Šta se dogodilo?“ ili “Šta planiraš dalje?”. Veoma često postavljamo pitanja na koja se može odgovoriti sa da ili ne, koja ne ohrabruju dalji tok konverzacije.
Treba obratiti posebnu pažnju kada pitamo „zašto“, jer sagovornici u ovoj situaciji umeju da zauzmu odbrambeni stav, pokušavajući da smisle opravdanje za svoje postupke. Realnost može biti takva da ponekad neko ne zna odgovor na „zašto“.
U svakom slučaju, praćenjem svoje prirodne radoznalosti i postavljanjem pitanja pokazujete da zaista slušate i da ste iskreno zainteresovani. A ovakav razgovor gotovo uvek iznedri zanimljivu priču.
Dobri slušaoci slušaju čitavim telom
Vaspitači u vrtićima praktikju nešto što se zove „slušanje celim telom“. To izgleda ovako: oči koristite da primetite ono neverbalno, mozak da razmislite o svemu što se govori, i srce da osetite emociju – a ostatak tela ostaje tih i smiren, kako biste iskazali poštovanje.
Na taj način i deca uče kako da saslušaju, ali poput kvadratne jednačine ili razlike između fisije i fuzije, mnogi od nas vremenom zaborave naučeno. Često zanemarimo ili izgubimo određene sposobnosti, u brzini današnjice i svojoj zauzetosti. Rezultat svega toga je da često pokušavamo da obavljamo više zadataka istovremeno. Radimo dok slušamo, ustvari samo napola slušajući.
Većina onoga što komuniciramo potiče od neverbalnih znakova poput izraza lica, gestova i položaja tela. Dakle, kada radimo nešto drugo dok slušamo, propuštamo sve ove signale. Povrh svega, šaljemo poruku sagovorniku da je seckanje šargarepe ili gledanje u telefon podjednako važno koliko i ono što neko ima da kaže.
Pošto je slušanje uglavnom unutrašnja radnja, često deluje pasivno. Možda ga zbog toga ne posmatramo kao zasebnu aktivnost. To je dodatni razlog da uključimo celo svoje telo, kako bismo slušanje učinili svesnim za sebe, a uočljivim za sagovornika.
Dobri slušaoci čuju i ono neizgovoreno
Da li ste spremni za slušanje na nivou nindže? Da saslušate ono šta se ne čuje. Možda se izraz lica vašeg sagovornika ne poklapa sa njegovim rečima. Možda se osmehuje dok priča o teškim stvarima koje ga čine ranjivim. Možda se njegov govor tela iznenada promenio. Možda je prekrstio ruke i skrenuo pogled. Možda mu se ton promenio. Možda je počeo da zvuči odbrambeno, skeptično ili jednostavno tužno. Šta možete da uradite u takvoj situaciji? Već imate sve alate. Pratite svoju prirodnu radoznalost, slušajte celim telom i suzdržite se od osuđivanja kako bi se vaš sagovornik osećao sigurno.
Saslušati nekoga na pravi način jednostavno je pitanje prilagođavanja. Prilagodite se osobi koja govori. Prilagodite se svojoj radoznalosti. Prilagodite se sopstvenoj sposobnosti osuđivanja (i uništite svaku osudu pre nego što je pretvorite u reči). Izbegavajte da tragate za greškama. Ne fokusirajte se na trivijalnosti. Neka sam razgovor bude fokus.
Saslušati nekoga na pravi način u početku može biti teško. Mnogo je lakše istovremeno raditi nešto drugo, pričati o sopstvenom iskustvu ili nuditi savete (što je, kada malo bolje razmislimo, oblik osuđivanja: „Evo šta treba da uradiš i šta je ispravno“). Ali, vredno je prakse.
Komunikacija je deo temelja na kome gradimo svoj život. Ona prestavlja način na koji razumemo druge i način na koji želimo da nas drugi ljudi razumeju i upoznaju. U komunikaciji leži moć. Moć da promenimo način na koji doživljavamo svet, i način na koji svet doživljava nas.
Komunikacija je put na koji ne idemo sami. Delimo ga sa sagovornikom. I na njemu učimo kako da, sa drugim bićem, razmišljamo, posmatramo, i kako da se razumemo međusobno. Svaki postupak i svako osećanje vuku korene iz neke fomre komunikacije. Zato je važno shvatiti njen značaj, i još važnije- uvideti značaj veštine da nekoga u potpunosti saslušamo.
