Rođenje deteta predstavlja dolazak novog bića na svet. Mada su bebe bespomoćnije od, recimo, mladunaca majmuna, i u potpunosti zavisne od drugih u zadovoljenju sopstvenih potreba, nisu bez ikakvih sposobnosti. Naime, njihovo čulo za ravnotežu u potpunosti je zrelo pri rođenju, a vrlo brzo razvijaju čula ukusa i mirisa, pokazujući, na primer, preferenciju ka mirisu mleka nakon samo pet dana. Takođe, preferiraju ljudske glasove, posebno pokazuju osetljivost na foneme koje sačinjavaju ljudske jezike, a već sa dva meseca mogu da raspoznaju boje kao i odrasli. Još važnije, još pre dolaska na svet u stanju su da reaguju na svetlo i zvuke iz spoljašnje sredine, kao i da uče, te tako recimo bebe reaguju na ponovno čitanje priče koju su više puta čuli pre rođenja.
U prvih 8 do 12 nedelja nakon rođenja beba je u stanju da isključivo preko opažaja različitih zvukova delimično razlikuje osobe, pri čemu, na primer, svako može da joj izmami osmeh ili plač. Nakon toga, svoje signale, kao što su pokreti rukama, ispuštanje različitih glasova, plač ili osmeh, počinje da usmerava ka jednoj osobi, majci ili nekoj drugoj osobi koja se stara o njoj i provodi najveći deo vremena u toku dana.
Kako vreme odmiče, negde oko osmog meseca već, postaje sposobna da aktivno traži kontakt sa majkom, odnosno osobom koja najviše brine o njoj. Upravo ovo traženje kontakta sa osobom koja najviše brine o njoj, naročito u različitim uslovima i situacijama koje dete doživljava kao ugražavajuće, kao što je recimo prisustvo nepoznate osobe ili registrovanje nekog jakog neprijatnog zvuka, predstavlja osnovu afektivne vezanosti. Sve do treće godine intenzitet veznosti deteta za negujuću osobu ne opada, sa sve vidljivijim reakcijama i izražavanjem nezadovoljstva kada se ta osoba odvaja od njega.
Afektivna vezanost mogla bi se opisati kao emocionalna veza koja obuhvata različita ponašanja, kojima dete nastoji da uspostavi i održi blizinu s osobom koja brine o njemu. Ono što afektivnu vezanost čini važnom jeste to da je u pitanju detetova urođena potreba, nesvodljiva na potrebu za zadovoljavanjem onih fizioloških, kao i to da su različiti istraživači tokom godina došli su do istog zaključka – za dete je izuzetno važno da u svom iskustvu od najranijih dana ima topao, blizak i trajan odnos sa osobom koja o njemu brine.
Drugim rečima, iz perspektive deteta, neophodno je da u situacijama u kojima se oseća uplašeno i nesigurno stekne doživljaj kako ni na koji način nije ugroženo, da se smiri i uteši. Kako bi se postigao ovakav efekat važno je da osoba koja brine o detetu bude osetljiva i ispravno tumači njegove signale, odnosno da pravoremeno i dosledno reaguje i prilagođava se njegovim potrebama i mogućnostima, pokazujući pri tome toplinu i nežnost.
Adekvatna afektivna veza između deteta i negujuće osobe izuzetno je važna i za njegov dalji razvoj. Naime, ovako rana emocionalna iskustva, između ostalog, odražavaju se i na:
- neke osobine ličnosti, kao što su na primer samopouzdanost, druželjubivost ili saosećajnost,
- doživljaj o sebi, odnosno na to da li će osoba pozitivno ili negativno sagledavati i ocenjivati svoje osobine, postupke i načine ponašanja,
- socijalne veštine, način komunikacije i stav prema drugima sa kojima će osoba u budućnosti imati kontakta.
Poremećaji vezivanja
Kod dece kod kojih su uočljive reakcije koje se u značajnoj meri razlikuju od prethodno opisanih pri kontaktu sa negujućom osobom i drugim ljudima moguće je govoriti o postojanju poremećaja vezivanja. Pri tome, važno je imati u vidu da navedene reakcije moraju postojati duži vremenski period (godinama) i biti upadljive i jasno uočljive u svim situacijama koje uključuju kontakt sa drugima.
Odsustvo znakova vezivanja. Deca sa ovim poremećajem ne traže kontakt ni sa jednom osobom, prilikom odvajanja od negujuće osobe ne pokazuju nikakve znake protesta zbog toga i u situacijama koje doživljavaju ugrožavajućim i kada su uplašena ne traže zaštitu ni od koga. Ovaj poremećaj mahom se javlja kod dece koja su odgajana u sirotištima ili kod onih koja su često menjala hraniteljske porodice.
Nediferencirano vezivanje. O ovom poremećaju može se govoriti kada deca prihvataju kontakt i ponašaju se prijateljski prema bilo kojoj osobi iz svog okruženja. Kada su uplašena ili nešto žele, ova deca će se obratiti bilo kojoj osobi iz svoje okoline, čak i onima koje nikada ranije nisu videla. Navedeni poremećaj karakterističan je za decu koju roditelji svakodnevno zanemaruju.
Preterano vezivanje. Uočava se kod dece koja su mirna samo kada su blizu osobe koja brine o njima, dok prilikom odvajanja od nje postaju izuzetno razdražljiva. S druge strane, prilikom susreta sa nepoznatim ljudima upadljivo su uznemirena i zahtevaju fizički kontakt sa negujućom osobom. Karakterističan je za decu čije majke su preterano zabrinute za njih i u stalnom strahu da im se nešto može desiti.
Inhibirano vezivanje. Karakteristično je za decu koja su u kontaktu sa negujućim osobama preterano poslušna i svaki zahtev izvršavaju bez pogovora. Međutim, prilikom njihovog odlaska ne reaguju ni na koji način i kada su sama otvoreno i bez ustezanja prilaze nepoznatim osobama i stupaju u kontakt sa njima. Ovaj poremećaj vezivanja najčešće se javlja kod dece koja su kontinuirano izložena fizičkom zlostavljanju.
Agresivno vezivanje. Deca sa ovakvim obrascem vezivanja želju za bliskošću sa drugim osobama izražavaju kroz upadljivo agresivno ponašanje, kao što je udaranje ili ispuštanje neprijatnih zvukova. Međutim, nakon uspostavljenog kontatka, ako on potraje nešto duže, ova deca naglo se primiruju. Agresivno vezivanje najčešće se javlja kod dece u čijoj porodici je uobičajeno agresivno ponašanje, bilo fizičko bilo verbalno.
Vezivanje sa zamenjenim ulogama. Karakteriše se preuzimanjem uloge roditelja gde dete ispoljava preteranu brigu za osobu koja ga neguje i trudi se da što duže ostane u njenoj blizini. Takođe, pri kontaktu sa drugim ljudima neobično je osetljivo na njihovo stanje. Najčešće se javlja kod dece koja u ranom detinjstvu izgube jednog od roditelja ili gde usled preokupacije bračnim problemima roditelji ne odgovaraju na njihovu potrebu za blizinom.
