Psihoterapija kakvu danas znamo ne bi postojala bez Zigmunda Frojda. Svima nam je poznato da je njegova uloga za psihoterapeute značajna, ali ne i koji je to tačno značaj. Zato ćemo se u ovom tekstu baviti osnovama Frojdove teorije, kao i njenom doprinosu daljem razvoju.
Nastanak
Na nastanak Frojdove psihoanalize direktno je uticao njegov rad u psihijatrijskoj klinici. Tamo je primetio da lečenje hipnozom nije dovoljno usled nedostatka ove metode (kao što su kratkoročnost pozitivnog efekta i oslanjanje na sugestibilnost pacijenta), kao i da samostalna farmakoterapija takođe ne daje dovoljno dobre rezultate. Kroz rad sa pacijentima, Frojd među prvima dolazi do pretpostavke da ono kako se pacijenti ponašaju i šta govore ne mora biti jedini sadržaj, već da može biti samo manifestacija nečega čega ni sami nisu svesni. Odnosno, dolazi do teorije podsvesnog.
Sve naše neprihvatljive emocije, nerazrešene psihoseksualne konflikte kao i traume mi se trudimo da potisnemo u podsvesno, jer su za svesno stanje isuviše bolni. Kada je takvog sadržaja previše, ili kada je on previše snažan, isplivava na površinu u vidu simptoma psihijatrijskih poremećaja. Kako bi se, dakle, simptomi otklonili, pacijent mora da osvesti i razreši konflikte koji ga muče.
Osnove
Postoje tri instance ličnosti: id, ego i superego. Id je najstariji, nastaje rođenjem i predstavlja naše osnovne instinkte i potrebe. On zahteva da sve te potrebe budu zadovoljene odmah, nezavisno od realnih mogućnosti. Ego nastaje kako bi kontrolisao potrebe Ida i uskladio ih sa realnim mogućnostima. On je jedina svesna instanca naše ličnosti. Sama reč “ego” potiče od latinskog i znači “ja”. Superego se poslednji razvija, predstavlja savest, moralnost i proizvod je uticaja okoline. Glavna mu je uloga sprečavenje Ida da zadovolji društveno neprihvatljive porive. Ego je taj koji pravi balans između Ida i Superega.
Frojd je, takođe, prvi koji je krenuo da analizira snove pacijenata. Verovao je da je podsvest režiser naših snova. Smatrao je da su snovi puni simboličnog sadržaja, a njihovom analizom možemo doći do aktuelnih ili bazičnih konflkata. Postoje simboli koji su univerzalni i oni koji su individualni. I sam je upozoravao da ne treba preanalizirati snove: “Ponekad je cigara samo cigara.”
Ulogu terapeuta video je kao pasivnu. On predstavlja samo platno na koje pacijent reflektuje svoj sadržaj i sedi izvan vidokruga pacijenta. Terapeut pomaže da pacijent sam dođe do zaključaka korišćenjem tehnike slobodnih asocijacija. Uz to, prvi je uveo i ideju ta terapeut treba da preispituje i analizira i sam sebe, kao i sadržaj vezan za svakog od pacijenata.
Doprinos i kritike
Frojdova psihoanaliza kritikovana je iz brojnih razloga. Za početak, prosečno trajanje psihoanalitičke psihoterapije je 2 godine. Postoje istraživanja koja su pokazala da do poboljšanja stanja i povlačenja simptoma dolazi u sličnom periodu čak i bez psihoterapije. Dakle, delotvornost njegovog postupka ostaje nedokazana i uptina. Uz to, njegova teorija imala je dosta rupa koje on nije mogao da objasni, ili bi pokušao i došao do objašnjenja koja su bila kontradiktorna ostatku teorije. Kritikovana je i kao isuviše zasnovana na jevrejskoj kulturi, iz koje je potekao, te kao isuvuše kruta.
I pored brojnih kritika Frojdovo ime ostaje jedno od prvih asocijacije koje ljudi imaju na psihologe (iako je on sam bio psihijatar), a posebno na psihoterapeute. On je bio pionir ideja o podsvesnom, mehanizmima odbrane, o važnosti snova kao i o samom psihoterapijskom procesu. Kako se mnogi sa njim nisu slagali, osnivali su svoje teorije kao odgovor na njegovu. 
Istina je da Frojdova psihoanaliza ima puno nedostataka i vrlo je pristrasna. Sa druge strane, bez nje verovatno bismo na drugačiji način posmatrali ljudsku prirodu i ne bi bilo psihoterapije, barem ne ovakve kakva je danas. Zbog toga je, kao i hipnoza, neophodna za razumevanje savremenog psihoterapijskog rada.
