Čovek leži na kauču, dok terapeut sedi pored i vadi džepni sat. Polako počinje da njiše sat i govori “Prati sat očima i slušaj moj glas”, sporim i sigurnim tonom. Čoveku se polako oči zatvaraju, a terapeutov glas ga vodi dublje u san. Hipnotiše ga. Nakon nekog vremena čovek se budi potpuno go, bez sećanja kako je ostao bez odeće. Zbunjeno gleda oko sebe i odrazu vidi da stoji kao da imitira kokošku.
Sigurno ste barem jednom videli ovakvu scenu u filmu ili seriji. Mnogi nas često i pitaju da li se bavimo hipnozom, kao i da li ona izgleda kao u filmovima. Danas ćemo se baviti istorijatom hipnoze, kao i njenom sadašnjom ulogom, kako bismo je bolje razumeli.
Antika
Zapisi o praktikovanju hipnoze postoje još od antičkog doba. Antička Grčka, Egipat, ali i azijske zemlje poput Kine i Indije, hipnozu su praktikovali u različite svrhe. Često su korišćene za proricanje. Tada se dodatan trud ulagao u podsticanje halucinacija i katarzičnih efekata hipnoze. Osim toga korišćena je i u medicini, za olakšavanje bolova, ali i dijagnostiku.
Ponovni porast popularnosti
Ponovnu popularnost ova praksa stiče od 18og veka. U ovom periodu naučnici veruju da mogu da leče širok spektar oboljenja pomoću dodira. Najpopularniji među njima je Franc Mezmer (1734-1815). Ukoliko ste čuli za englesku reč “mesmerise” (opčiniti, hipnotisati) ona poreklo vodi upravo od prezimena ovog čoveka. Mezmer je završio medicinu, ali ga je od većine kolega ubrzo odvojila njegova metodologija. On je verovao da sva živa bića dele magnetsku silu, koja se iskazivala u okviru nevidljivog fluida. Bolest se, dakle, mogla lečiti tako što bi se sila u okviru tela redistribuirala u cilju postizanja ravnoteže u telu. U početku Mezmer je za tu svrhu koristio magnete, kako bi kasnije prešao na dodir rukama. On bi pritiskao određene delove tela svojih pacijenata uz bajanje određenih reči, proces koji je ponekad trajao i satima. Nakon toga je opisivao ulazak u katarzu, nakon kog sledi izlečenje. Njegov tretman pokazao je posebnu uspešnost kod tretiranja psihijatrijskih oboljenja tadašnjeg vremena poput histerije. Ono što je Mezmeru ipak donelo mnogo više slave bili su njegova harizma, kao i predstava koju je pravio od svojih seansi.
Mezmer je naišao na mnogo kritika, kako ostatka medicinske zajednice tako i sopstvenih učenika. Ono što je najviše kritikovano bilo je njegovo objašnjenje zašto hipnoza radi, odnosno teorija o magnetskoj energiji. Kako je i dokazano da to nije uzrok “izlečenja” Mezmerova teorija polako pada u zaborav.
Posle Mezmera
Mezmerovi učenici, ali i drugi lekari, nastavljaju da se bave hipnozom. Neki od njih dolaze do zaključka da je pažljivo gledanje u jednu tačku delotvornije od dodira za ulazak u stanje hipnotisanosti (često je korišćen upravo džepni sat kao meta gledanja). Drugi počinju više da prelaze u natprirodno i okultno, verujući da hipnotisani ljudi mogu sami sebi, ali i drugima davati precizne dijagnoze. Ono što je značajnije jeste da sve više počinju da primećuju ulogu psihe u procesu. Učinkovitost tretmana pripisuje se, između ostalog, sugestibilnosti, odnosno verovanju u njegove efekte. Vremenom hipnoza počinje da dobija specifičnu ulogu u lečenju psihijatrijskih bolesti, ali kao anestetik.
Upotreba u okviru psihijatrije pokazuje neke od najvećih mana hipnoze, pre svega činjenicu da simptome otklanja samo kratkoročno, a zaklanja otpor premeštavši ga sa jednog mesta na drugo. Već pomenuto je da nisu svi ljudi podjednako sugestibilni. Navedeni nedostaci podstiču Frojda ka razvoju svoje teorije podsvesnog.
Danas
Sa razvojem naučne metodologije hipnoza je podvrgnuta mnogim istraživanjima i ispitivanjima. Pokazano je da hipnoza ne može da bude univerzalan lek za sve, kao i da njom ne možemo upravljati tuđim postupcima. Sugestibilnost je takođe sada već univerzalno prihvaćena. Iako ima određeni uticaj i na skeptike, on je daleko manji od uticaja koji ima na ljude koji veruju u njenu delotvornost. Određena uspešnost u svrhe anestetika je takođe dokazana, mada nedovoljna da bi mogla biti univerzalno prihvaćena pri, na primer, operacijama. Koristi se i u okviru psihoterapije. Međutim, pokazano je da je samostalno njen opseg mogućnosti vrlo ograničen. Zato je određeni terapeuti primenjuju kao tek jednu od pomoćnih metoda. 
Hipnoza je daleko od svoje izvorne svrhe i upotrebe, ali i daleko od načina na koji je često prikazivana. Nije magičan lek za sve bolesti, niti portal u podsvest, druge živote, budućnost i slično. Kada je koriste ljudi koji su prošli specijalnu edukaciju za upotrebu, može biti dobar psihoterapijski alat. Niko Vas neće hipnotisati bez pristanka i dozvole, niti Vas može naterati da radite išta što inače ne biste.
