Naučena bespomoćnost: da li smo kovači svoje sreće?

Da li je zaista svako kovač svoje sreće?

Da bismo odgovorili na pitanje da li je zaista svako kovač svoje sreće i šta je to naučena bespomoćnost, za početak ćemo vratiti u 1967. godinu, u jednu od tada brojnih laboratorija u kojima su vršena ispitivanja različitih psiholoških pojava, gotovo po pravilu na životinjama. Eksperimentatori su grupu pasa izlagali blagim šokovima koje nikako nisu mogli da izbegnu, ma šta radili. Nakon nekog vremena psi su odustali od bilo kakvog pokušaja da ih zaustave i počeli da mirno stoje, primajući elektrošokove. Ovakav način njihovog reagovanja nazvan je naučenom bespomoćnošću.

U godinama koje su usledile eksperimenti kada je u pitanju naučena bespomoćnost su naravno usložljavani, a isti način reagovanja kao kod pasa uočen je i kod mačaka, riba i pacova. Ubrzo, učesnici u istraživanjima postali su i ljudi, a pojava naučene bespomoćnosti nedvosmisleno je potvrđena. U osnovi, da biste uočili efekat naučene bespomoćnosti potrebne su vam dve grupe ljudi od kojih ćete jednoj davati zadatke koje je lako rešiti, a drugoj one koji su zapravo nerešivi. Kada nakon toga obema grupama zadate isti test iz bilo koje oblasti (nevezano od toga da li je oblast povezana sa prethodnim zadacima), ljudi iz prve grupe će postići bolje rezultate.

U skladu sa prethodno iznetim, naučena bespomoćnost kod ljudi bi najkreće mogla biti opisana kao uverenost osoba kako akcije koje preduzimaju neće dovesti do željenih efekata i ostvarivanja postavljenih ciljeva.

Zašto nam je naučena bespomoćnost važna kao pojam?

Naučena baspomoćnost jedna od onih psiholoških pojava koje su „uspešno izašle“ iz laboratorije, pokazavši se značajnim i relevantnim i u svakodnevnom životu.

Svako od nas je barem jednom u životu doživeo neuspeh ili bio nezadovoljan povodom nekog svog rezultata. Međutim, ljudi su skloni da na osnovu jednog takvog događaja dođu do neosnovanog zaključka kako nad različitim stvarima koje se dešavaju oko njih nemaju nikakve kontrole. Drugim rečima, kada osoba opazi jednom ili nekoliko puta kako njene akcije ne dovode do željenog rezultata, počinje da se pita zašto je to tako i olako počinje da veruje kako nijedan postupak u budućnosti neće dovesti do željenog cilja i kako nad onim što joj se dešava nema baš nikakve kontrole. I upravo tada nastupa osećaj bespomoćnosti, osoba prekida da ulaže neophodan napor, a svaki novi neuspeh doživljava samo kao potvrdu svoje generalne neuspešnosti.

Kao što je lako pretpostaviti, uverenost da je nemoguće ostvariti željene ciljeve negativno se odražava na to šta mislimo i kako se osećamo i ponašamo. Naime, osoba počinje da odlaže obaveze i da izbegava preuzimanje odgovornosti. Takođe, otežano usvaja nova znanja i veštine i počinje da se oseća loše. Nadalje, osećaj bespomoćnosti utiče na doživljaj koji neko ima o sebi i sredini u kojoj je, jer ljudi postaju nesigurni šta će se desiti u budućnosti i kako da se postave spram toga. U ekstremnim slučajevima, ovakvo jedno stanje na kraju dovodi do verovanja da spoljašnje, slučajne ili nepoznate sile upravljaju sredinom i događajima u njoj i potpunog prekida zalaganja za ispunjavanje obaveza i ispunjavanje ciljeva.

Ključno za potencijalni razvoj naučene bespomoćnosti jeste upravo pitanje koje postavljamo sebi nakon nekog neuspeha ili slabijeg rezultata- kako je do toga došlo, tj. zašto se to dogodilo?

Odgovor koji pojedinac da na ovo pitanje može ga u značajnoj meri omesti u daljim akcijama. Ali, ne mora biti tako. Značenje koje se pripisuje nekom događaju zavisi od postavljenih ciljeva i uverenja koje osoba već poseduje, kao i od važnosti samog zadatka koji se pred njom nalazio, a uzroci kojima se pripisuje neuspeh određuju očekivanja u budućnosti i predviđaju u kojim novim situacijama i u kom vremenskom rasponu će se osećaj bespomoćnost pojaviti.

Uzroci od kojih zavisi naučena bespomoćnost i njeno razvijanje

– Lični ili opšti uzroci.

Osoba uzrok neuspeha vidi u nekoj od svojih sposobnosti i osobina (veruje da samo ona nije u stanju da reši inače rešive probleme) ili u nekim okolnostima iz sredine u kojoj se nalazi (procenjuje da su u pitanju problemi koje ni njoj značajne osobe nisu u stanju da reše).

– Globalni ili specifični uzroci.

Očekivanje novih neuspeha u širokom spektru situacija od kojih neke ni na koji način nisu povezane sa konkretnim slučajem, ili ograničenost na uzak opseg situacija povezanih sa prethodnom.

– Dugotrajni ili prolazni uzroci.

Verovanje da su uzrok neuspeha faktori koji se stalno ponavljaju i konstantno postoje ili da su u pitanju činioci karakteristični samo za tu datu situaciju.

Jedan primer iz svakodnevnog života

Zamislite da ste pre nedelju dana bili na razgovoru za posao u kompaniji u kojoj biste jako želeli da radite i upravo dobili obaveštenje kako Vi niste kandidat koji je izabran. Ukupno, postoji osam mogućih vrsta uzroka kojima ovakav ishod možete pripisati, a u tabeli ispod dat je po jedan primer za svaku grupu uzroka. Primeri su uglavnom ekstremni kako bi se što lakše uočila razlika između različitih vrsta uzroka.

Efekti pripisavanja neuspeha različitim uzrocima

Pripisivanje svakoj od navedenih vrsta uzroka ima svoje posledice po misli, osećanja i ponašanje.

– Pripisivanje specifičnim i prolaznim uzrocima dovodi uglavnom do kratkotrajnog osećaja bespomoćnosti. Iako je pokazano da i kratkotrajni osećaj bespomoćnosti može voditi gubitku motivacije i negativnim razmišljanjima, osoba uglavnom neće razviti naučenu bespomoćnost u većem broju različitih situacija u budućnosti.

– Pripisavanje nekog neuspeha globalnim ili dugotrajnim uzrocima, bilo ličnim bilo opštim, najčešće dovodi do očekivanja novih neuspeha, kako u bližoj, tako i u daljoj budućnosti, a samim tim i do pada motivacije, negativnog načina razmišljanja i niskog verovanja u sebe.

– Ukoliko se neuspeh pripiše nekim od ličnih dugotrajnih uzroka, pored mogućeg pada motivacije i negativnog razmišljanja, dolazi i do pojave niskog samopoštovanja i negativnih osećanja, kao što su razočaranost, žaljenje ili tuga. Naročito, pripisavanje globalnim dugotrajnim ličnim uzrocima pored prethodno navedenog dovodi i do pojave samokritičnosti i osećanja krivice, te se smatra jednim od mogućih uzroka nastanka depresije.

Od čega zavisi izbor uzroka i pojava naučene bespomoćnosti?

Uzrok i pojava kada je u pitanju naučena bespomoćnost na prvom mestu zavise od ranijeg iskustva. Osoba koja u svojoj prošlosti već ima za nju značajnih negativnih iskustava, verovatnije će svaki novi neuspeh uglavnom pripisivati globalnim i dugotrajnim uzrocima.

Pored ranijeg iskustva, važni su takođe i:

– Zadovoljstvo dosadašnjim postignućem u životu. Osoba koja procenjuje kako je neuspešna u više različitih situacija i okolnosti verovatnije će praviti lične uzroke neuspeha i razviti osećaj bespomoćnosti i u daljoj budućnosti.

– Važnost cilja koji osoba nije uspela da ostvari. Što je cilj procenjen i doživljen kao važniji, to će neuspeh biti pripisan ličnim uzrocima, a osećaj bespomoćnost generalniji u budućnosti.

– Postignuće drugih osobi značajnih ljudi. Ukoliko osoba procenjuje da su njoj bliski i važni ljudi u stanju da ostvare ono što ona ne uspeva, vrlo verovatno će uzrok neuspeha pripisati ličnim dugotrajnim uzrocima.

– Generalni lokus kontrole. Osobe koje smatraju da imaju mogućnost uticaja na ono što im se dešava (unutrašnji lokus kontrole) ređe razvijaju osećaj bespomoćnosti od onih koji smatraju da se većina stvari dešava nezavisno od truda koji ulažu (spoljašnji lokus kontrole).

– Sklonost anksioznosti ili depresiji. Što je osoba anksioznija u vezi raznih događaja i sklonija depresivnim reakcijama povodom negativnih životnih zbivanja, uzroke neuspeha pripisivaće globalnim i dugotrajnim uzrocima i razviti generalniji osećaj bespomoćnosti nakon nekog neuspeha.

– Način rešavanja problema. Osobe koje nakon postignuća kojim nisu zadovoljne usmeravaju sebe ka pronalasku nekog novog načina za ostvarivanje željenog cilja i pokušavaju da datu situaciju sagledaju na drugačiji način kako bi otkrili potencijalne propuste, mnogo ređe razvijaju osećaj bespomoćnosti, budući da neuspeh najčešće pripisuju specifičnim i prolaznim uzrocima, nego osobe koje izbegavaju slične situacije ili pokušavaju da potpuno promene već postavljene ciljeve.

Kako sprečiti nastanak osećaja bespomoćnosti i izboriti se sa njim? 

– Postati svestan toga da je svako pripisivanje globalnim dugotrajnim uzrocima u osnovi greška u razmišljanju, budući da se na osnovu jednog ili par događaja vrši preterano uopštavanje i neosnovano predviđaju ishodi u budućnosti.

– Važno je imati u vidu koliko je postavljeni cilj zaista ostvarljiv, kroz analizu osobina koje osoba poseduje, dosadašnjeg njenog postignuća i same sredine u kojoj se nalazi. U skladu sa tim, ukoliko se neki cilj proceni kao teško dostižan, potrebno je modifikovati ga i prilagoditi shodno karakteristikama i same osobe i sredine.

– Postavljati sebi u okviru jednog globalnog cilja više manjih ciljeva i postati zadovoljan i njihovim postepenim ispunjavanjem, uzimajući u obzir da su, kako usponi, tako i padovi, sastavni deo života.

– Kroz niz vežbi u ponašanju ispravno proceniti u kojoj meri je moguće uticati na sopstveno ponašanje i na ono što se dešava u širokom spektru situacija.