Radi boljeg razumevanja teksta koji sledi pročitajte članak “opažanje (percepcija)“.
Uslovi za normalno opažanje su:
- Postojanje informacija – izvor duševnog života je materijalni svet oko nas. Osoba koja bi odrastala u prostoriji golih zidova, bez pristupa ljudi i komunikacije bi se razvila u biće bez sposobnosti saznanja sveta oko sebe, bez duševnog života. Iz ovoga se može zaključiti da je količina informacija prvi preduslov čulnog saznanja. I najsavršeniji kompjuter neće ništa vredeti ako se ne “nahrani” dovoljnom količinom informacija.
- Anatomska i fiziološka ispravnost čulnog organa – poremećaj bi bilo oštećenje na nivou čulnog organa, nerva ili centara u mozgu (slepilo, gluvoća, oštećenje čula dodira).
- Očuvano iskustvo (engrami) – poremećaj nastaje usled atrofije mozga kod traume, senilne demencije i dr. Tada nestaju tragovi sećanja (engrami). Osobe ne prepoznaju okolinu, nekada ni sopstvenu decu, a u najtežim slučajevima i samog sebe u ogledalu.
- Normalno funkcionisanje psihočulnog centra (koji povezuje osećaj sa iskustvom) – poremećaj nastaje usled oštećenja moždane kore, vaskularnih, tumorskih kada nastaju agnozije (više o ovom pojmu u nastavku članka).
- Normalno funkcionisanje mozga u celini (odsustvo mentalnog oboljenja)
Poremećaji opažanja se dele na
Agnozije
Agnozija predstavlja nesposobnost prepoznavanja predmeta uz očuvano čulo i očuvana sećanja (engrame/iskustvo). Uzrok agnozije je oštećenje psihočulnog centra koji služi za povezivanje osećaja i iskustva U slučaju agnozije, proces opažanja se zaustavio na nivou doživljaja osećaja. Osoba je sposobna da odrazi odobine, kvalitete predmeta ali nije sposobna da prepozna ceo predmet. Npr. osoba posmatra fudbalsku loptu i na pitanje o kom predmetu je reč odgovara “nešto crno i belo”. Kada mu je lopta data u ruke odmah odgovara da se radi o fudbalskoj lopti. U ovom primeru osoba pati od optičke (vidne) agnozije, dok su ostali psihočulni centri očuvani.
Iluzije
Iluzija je pogrešno prepoznavanje predmeta. Prolazan je fenomen (trenutni) i može se javiti bilo kome u toku intenzivnog straha. Iluzije se mogu javiti u sferi svih čula ali su najčeše vidne. Javljau se često kod:
- alkoholnog delirijum tremensa – okolni predmeti se prepoznaju kao životinje – zmije, gmizavci, deformisani ljudi itd.
- toksičnih i infektivnih psihoza
- sumračno stanje svesti – javljaju se zastrašuju se iluzije – slučajni prolaznik se prepoznaje kao agresor na njegov život i razvijas intenzivan strah, beži ili kidiše na “agresora i može da ga ubije. A ukoliko beži može da iskoči kroz prozor na spratu i pogine.
Halucinacije
Na latinskom hallutinare znači trabunjati.
Opažanje bez postojanja predmeta je halucinacija. Kod agnozije predmet opažanja postoji ali ga osoba ne prepoznaje. Kod iluzije isto tako postoji predmet ali ga osoba pogrešno prepoznaje. U slučaju halucinacija predmet ne postoji, a osoba ipak opaža. Agnoziju i iluziju većina ljudi može da shvati. Ali halucinacija je najupadljiviji fenomen u psihopratologiji , nerazimljiv, misteriozan.
Prava halucinacija je simptom karakterističan za psihotično oboljenje (psihozu)
Prava halucinacija se dijagnostikuje na osnovu dva kvaliteta. Prvi je karakter telesnosti što u prevodu znači da se predmet opaža opaža kao realan i u tri dimenzije. Drugi je pozitivan sud realnosti što znači da osoba veruje da halucinatorni predmet postoju i njegovoj sferi opažanja.
Optičke (vidne) halucinacije
- Fotomi – iskre, bljeskovi, zvezdice
- Halucinacije dugih konaca, žica, mreža, paučine, pacova, miševa, gmizavaca (“akrepa”)
- Halucinacije deformisanih bića – nekada ogromna bića, patuljke (liliputanske hal.) ili sitne bubice koje gmižu po telu.
- Vizije su složene halucinacije – događaji se doživljavaju kao da se odmotava filmsko platno.
- Autoskopske – doživljaj opažanja sopstvenog tela li dela svog tela.
- Ekstrakampine – opažanje predmeta van svog vidnog polja – jasno vidi “čoveka” iza svojih leđa.
Akustične (zvučne) halucinacije
Javljaju se najčešće kod dugotrajnih (hroničnih) psihoza (shizofrenija) ali mogu i u toku akutnih. Osobe čuju različite zvukove ili glasove negde iz daljine, vasione, poda, tavana, lustera itd. Glasovi mogu biti prijatni i neprijatni, pogrdni, preteći, savetodavni. Najopasnije su takozvane naredbodavne (imperativne) halucinacije. Način na koji “čuju” glasove se deli u dve grupe:
- Neki čuju glas “kroz uvo”, normalno kao i svaki drugi glas
- Drugi tvrde da glasovi dolaze “iz glave” ili “kroz glavu”i nekada nisu sigurni da li se radi o pravim glasovima ili su u pitanju samo “glasne misli”.
Senzitivne halucinacije
Čulne obmane u sferi senzibiliteta.
- Taktilne (dodir) – marci, mravinjanje, peckanje.
- Algohalucinacije su u sferi senzibiliteta za bol.
- Cenestične – halucinacije unutrašnjih organa
- Kohabitalne – halucinacije polnog odnosa
- Kinestetične – u sferi dubokog senzibiliteta – doživljaj da se sopstveni udovi pokreću.
Olfaktivne (mirisne)– osobe doživljavaju čudan miris, smrad i traže izvor mirisa ali ga ne mogu pronaći.
Gustativne (ukusne) halucinacije – osoba se žali da je hrana izmenila ukus, sve je gorko i ima metalni ukus. I osoba često će razviti sumanutu ideju da je okolina truje.
