Sindrom varalice odnosi se na uporni osećaj sumnje kada se pitamo da li su naša dostignuća opravdana i da li su odraz naših veština, talenata i uloženog napora. Osoba koja pati od ovog sindroma oseća se kao prevarant, misleći da nije zaslužila uspeh. Nažalost, svi smo podložni sindromu varalice, u bilo kom delu svog života. Misao koja nam uporno govori da smo prevaranti može da preboji sva naša osećanja- prema poslu, romantičnim vezama, prijateljstvu i ličnim interesovanjima.
I dok sindrom varalice sam po sebi nije mentalna bolest, on može biti povezan sa značajnim psihološkim tegobama. Umesto da se osećamo dobro zbog onoga što smo postigli, mislimo da ne zaslužujemo osećaj zadovoljstva ili radosti zbog svojih dostignuća. Povrh svega, stalno strepimo kada ćemo biti otkriveni kao prevarant i podvrgnuti ruglu i sramoti.
Važan element uspeha
Sindrom varalice može nas suočiti sa samim sobom. Staviti nas licem u lice sa našim kreativnim težnjama i ambicijama, i pomoći nam da se pokrenemo dok tragamo i težimo svom autentičnom JA. Dakle, možda se ne treba plašiti sindroma varalice. Zapravo, možda je to način da poguramo sebe u dovoljnoj meri. Baš do tačke u kojoj rizikujemo da se osećamo kao varalice. Možda je ovo važan element uspeha.
Kako onda možemo da razumemo sindrom varalice na način koji će nam pomoći da to što osećamo postane konstruktivna, a ne destruktivna sila u našem životu? Kao prvi korak trebalo bi da razumemo zašto uopšte imamo sindrom varalice.
U kom trenutku sindrom varalice postaje problematičan
Sindrom varalice je oblik straha. Naša spoljna dostignuća upoređujemo sa unutrašnjim osećanjem sebe. A ako ne mislimo da se naša interna evaluacija poklapa sa našim dostignućima, plašimo se neprijatnog događaja u kome smo „otkriveni“, i javno prikazani kao varalice. Plašimo se stuba srama. Ovo se ne razlikuje radikalno od socijalne anksioznosti u kojoj se bojimo neugodnog društvenog događaja. Sindrom varalice je sistem upozorenja – čuvaj se i budi na oprezu!
Zdravoj, funkcionalnoj osobi strah je saveznik. Koristimo ga za opažanje opasnosti, kako bismo mogli da uskladimo svoje ponašanje. Da naučimo da sprečimo da se opasnost ostvari, dok težimo da preživimo, i nastavimo svoj život.
Problem nastaje kada sindrom varalice postane stalni sistem evaluacije, do tačke kada počnemo da osećamo da ovaj sindrom predstavlja dublje, smislenije razumevanje sebe. Ovakvo razumevanje sebe nije povezano sa konstruktivnim ponašanjem koje može biti od pomoći i ublažiti osećanje koje nam govori da smo varalice. Razlog je uglavnom taj što nikada ne možemo definitivno dokazati da nismo „prevaranti“ ili da su naša dostignuća zaslužena.
Pa čak i ako imamo dokaze da nismo „prevaranti“, to će biti privremeno. Neprekidno smo u riziku da nas drugi vide kao varalicu. Kada ovu oštru procenu sebe prihvatimo kao jedinu istinu, više nismo u stanju da učinimo da sindrom varalice nestane. Na ovaj način predodredili smo sebi put stalne samokritičnosti i osuđivanja.
Gde je granica?
Ako je osoba uverena da je varalica, taj argument može dovesti do krajnosti i učiniti ga trajnim, bez konačnog završetka. Uzmimo za primer nekoga ko želi da bude muzičar. Kada muzičar više nije „varalica“? Kada nauči da odsvira svoju prvu pesmu? Kada komponuje svoju prvu pesmu? Kada zaradi dovoljno novca da napusti svakodnevni posao? Kada proda milion ploča? Kada osvoji Gremi? Kada postane najbolji muzičar na svetu? Možemo nastaviti da povećavamo kriterijume u nedogled. Većina nas bi se osećala bespomoćno i odustali bismo, shvatajući da ne možemo ništa da učinimo da sindrom varalice nestane.
Ali, da bismo prihvatili sindrom varalice i učinili da on radi za nas, i da od njega imamo koristi, moramo stvoriti suprotne okolnosti. Umesto da budemo okamenjeni strahom i da se osećamo bespomoćno, trebalo bi da radimo na tome da umanjimo strah i povećamo sposobnost za akciju. Primarni način na koji to činimo je prebacivanjem fokusa sa nekontrolisanog ishoda („Da li sam varalica?“) na kontrolisani proces. Takav proces znači uzeti bilo koju oblast u kojoj se osećamo kao uljez ili varalica i pretvoriti je u svrhu.
Svrsishodan život kao lek
Uzmimo za primer isti scenario – osobu koja želi da bude muzičar. Počinje postavkom svrhe. Želi da bude muzičar i da svoj život posveti svom talentu. Veoma je važno da fokus ne bude na ishodima – već na procesu kojim se postaje muzičar. Osoba vežba da svira, komponuje, piše pesme, ili ih izvodi – šta god za tu osobu značilo biti muzičar – sve dok na to gleda kao na jednu od životnih svrha.
Ovim se postižu dve stvari. Prvo i najvažnije, prebacujemo kontrolu sa nečega nad čime nemamo kontrolu (ishod) na nešto nad čime imamo kontrolu (naš osećaj svrhe). Svakog dana možemo odlučiti da nam je važno da budemo to što smo odabrali.
Po definiciji, to ne može biti prevara, jer mi kontrolišemo svoje namere. To je sve što nam treba da ne bismo bili „varalice“. Dakle, eliminisali smo preteći strah. Drugo, obavezali smo se da ćemo se fokusirati na proces rada, na sebi i svom talentu. U teoriji, naša svrha se nikada ne završava- to je nešto čemu se posvećujemo na duge staze.
Svakako, ne eliminišemo u potpunosti svoja zapažanja o dostignućima. Osoba još uvek primećuje da li komponuje, da li piše pesme, prodaje ploče, puni koncertne dvorane i osvaja Gremije. Ali, ovo nije znak da li je „varalica“ ili ne. To je jednostavno pokazatelj da li je na dobrom putu. Ako biti muzičar za nekoga znači napisati hit, onda ako zaista napiše hit, to znači da ovaj proces funkcioniše. Ali ako ne uspe, ne znači da je prevarant; to znači da jednostavno treba da se usredsredi ili preusmeri svoje napore kako bi optimizovala postizanje svog cilja.
Veliki snovi
Na ovaj način možemo istinski, iz korena da poljuljamo svoj sindrom varalice. Jer po principu svrhe, zapravo želimo da sledimo svoju svrhu, sanjamo velike snove i postignemo ciljeve koji nas u životu vode do ostvarenja svih naših mogućnosti. Čine da iskoristimo svoj puni potencijal. Ko bi ikada mogao zamisliti da nas nešto zbog čega se osećamo kao uljezi ili prevaranti, može odvesti daleko i učiniti da postignemo nešto divno i veliko?
Ovo nam daje najbolje od svih svetova. Umesto da se plašimo da smo „varalica“, paralizovani strahom i nedostojni dostignuća, mi možemo kontrolisati svoju svrhu, usredsrediti se na radost procesa i dočekati pobede kao dokaz da naš proces funkcioniše. I dok osećamo zadovoljstvo i ispunjenje života vođenog svrhom, možemo da dosegnemo toliko visoko a da se nikada ne osećamo kao „varalice“.
P.S. Razumemo da nekad nije lako pomoći ni sebi ni drugima. Naši stručnjaci, koji su do sada uspešno rešavali probleme poput ovog, će Vas povesti put rešenja. Prijavite se putem formulara za zakazivanje, obavite razgovor i rešite problem.
Formular za zakazivanje psihoterapije
Ne provodite dane u nepotrebnoj patnji. Stvoreni ste za veće stvari!
