Stereotipi
Negativni stereotipi i stigmatizacija prema osobama sa psihološkim poteškoćama imaju posebno mesto u društvu. Bez obzira na tip poremećaja, negativna percepcija ovih osoba je jako izražena, s tim što svakako postoje izvesne razlike u odnosu na vrstu poremećaja. Stručnjaci koji se bave ljudima sa poteškoćama u mentalnom zdravlju (psiholozi i psihijatri) imaju veliku odgovornost u samom procesu stigmatizacije. Oni poseduju moć u društvu da održavaju stereotipe ili da ih suzbijaju. Isto tako, njihov stav utiče na proces samostigmatizacije kod samih osoba sa poteškoćama, što značajno utiče na njihov tok lečenja i oporavak.
Strah
Još od davnh vremena, ljudi su imali strah prema pojavama koje su im nepoznate. Taj strah je poslužio ljudskom čovečanstvu da preživi i opstane sve do danas. U grupu nepoznatih i neobjašnjivih pojava spadaju i psihički poremećaji, te je strah od ovih ,,bolesti” jednim delom objašnjiv u domenu evolucije (Kurzban & Leary, 2001). Kako je medicina napredovala tokom vekova, pojedine fizičke bolesti ne izazivaju strah kod ljudi, jer za njih postoji obrazloženje i izlečenje. Za druge, međutim, medicina i savremene nauke ne mogu još uvek da nađu uzrok nastanka, mehanizme delovanja, a ni da ponude konkretan ,,lek” koji bi mogao u potpunosti da eliminiše simptome. S toga, ljudi i dalje imaju strah kada su u pitanju psihički poremećaji. Još jedan od razloga zbog kojih se pojava određenih psihičkih poremećaja smatra za pretnju jeste i nepredvidljivost, jer ljudi teže da imaju stabilno okruženje i da znaju šta mogu da očekuju od svoje okoline, kako bi se osećali sigurno. Šta više, imamo nalaze koji govore u prilog ovoj tezi, gde se pokazuje da najveći stepen socijalne distance ljudi pokazuju prema osobama sa psihološkim poteškoćama, u poređenju sa distancom prema drugim grupama (npr. pol, etnicitet, rasa i dr.) (Gordron et al., 2004).
Stručnjaci koji se bave osobama sa psihološkim/psihijatrijskim problemima ljudi znaju više o tome kako se te osobe osećaju, misle i ponašaju, te bi se očekivalo da imaju manje izbegavajućeg ponašanja prema ovim ljudima u odnosu na ostatak populacije. Međutim, to nije uvek slučaj. Prethodna istraživanja pokazuju da između psihijatara i opšte populacije ne postoji razlika u socijalnoj distanci prema osobama sa psihološkim poteškoćama (Lauber et al., 2004).
Evolucija stigme
Definisanje koncepta stigmatizacije može se sagledati iz nekoliko različitih teorijskih perspektiva. Jednu od njih daje Gofman i predlaže sledeću definiciju ,,To je atribut koji veoma diskredituje i ograničava, te se osoba od celovite i prosečne pretvara u pokvarenu i diskvalifikovanu.” (Goffman, 1963). Stigmatizacija je stvar stepena i varijacije u stepenu izraženosti zavise od različitih okolnosti, dakle razlikuju se od jednog do drugog poremećaja. Link i Felan predlažu model od šest komponenti koje utiču na proces stigmatizacije (Link & Phelan, 2001).
- Prva je obeležavanje, kada ljudi počinju da uočavaju postojanje razlika kod osoba koje su drugačije.
- Druga je javljanje stereotipa (osobito negativnih), kada dominantna kulturološka uverenja postaju povezana sa nepoželjnim karakteristikama osobe.
- Razgraničavanje ,,nas” od ,,njih” je treća komponenta, kada se etiketirane osobe razlikuju prema određenim karakteristikama od ostalih ljudi (osobe sa mentalnim poremećajima se smatraju drugačijom vrstom ljudi u odnosu na ,,nas”).
- Potom slede emocionalne reakcije na etiketiranu grupu osoba, kao što su emocije besa, anksioznosti, sažaljenja, straha, iritantnosti i slično.
- Peta komponenta podrazumeva gubitak statusa i diskriminaciju, što vodi nejednakim tretmanom i ishodom prema određenoj populaciji u društvu.
- Na posletku dolazi do samostigmatizacije, kada članovi grupe koja je etiketirana doživljavaju sebe kao drugačijima, sa manje sposobnosti i moći, te shodno tome imaju niže samopoštovanje i samopouzdanje (što u slučaju osoba sa psihološkim poteškoćama značajno utiče na oporavak).
Istraživanja ukazuju da postoje izvesne razlike u ispoljavanju stereotipa prema osobama sa psiholoških poteškoća u zavisnosti od poremećaja koji je zastupljen. Tako se osobe za osobe sniženim intelektualnim sposobnostima doživljavaju kao prijatne, ali ne i kompetentne, dok se kriminogena ponašanja percipiraju suprotno, odnosno da te osobe nisu prijatne i druželjubive, ali su kompetentne (Sadler et al., 2012).
