Strah od propuštanja ili originalno Fear of missing out (FOMO), prvi put identifikovao je dr. Dan Harman još 1996, da bi 2004. godine ova tema postala prisutna na Harvard univerzitetu i napokon 2013. godine ovaj akronim bio uvršćen u Oksfordski rečnik.
Strah od propuštanja kako samo ime kaže bazira se na ideji da neko drugi u tom istom trenutku doživljava nešto mnogo bolje u čemu mi ne učestvujemo. Uz ovo razmišljanje često se javljaja ideja da smo doneli pogrešnu odluku i da propuštamo pravu priliku. Sve ovo uvodi nas u stanje potištenosti, intezivnog kajanja i anksioznosti. Ideja da je drugima bolje nego nama, nije nova ali svoju ekspanziju postigla je upotrebnom socijalnih mreža. Svaki pojedinac ima tendenciju poređenja sa ostalim članovima svoje referentne grupe (npr. vršnjacima, kolegama…) kako bi procenio svoje mesto u grupi i upotpunio sliku koju ima o sebi. Zbog toga neprekidno prisutna ideja da je nekom dugom bolje nego nama, da je neko drugi postigao više nego mi ili da je napravio bolji izbor veoma negativno utiče na sliku koju mamo o sebi. Kako bismo sliku koju imamo o sebi poboljšali, ulažemo dodatan napor da sebi i drugima pokažemo da je nama “bar isto toliko dobro” što vodi do formiranja začaranog kruga iz koga je teško izaći
Mogućnost da u svakom trenutku “znamo šta onaj drugi radi”, ne ostavlja nam prostora da se posvetimo sopstvenim iskustvima. Može se reći da su nekadašnji kriterijumi “uspešnog i ispunjenog žiota” bili znatno svedeniji. Danas usled transparentnosti intime i svakodnevice kriterijuma je sve više, a vremena za njihovo ostvarivanje sve manje. Zbog toga se javlja utisak da smo preplavljeni informacijamlma, da ne možemo da ispratimo sve ono što se događa i da nemamo vremena da u sopstvenom životu uživamo. Javlja se osećaj nezadovoljstva sopstvenim iskustvom i utisak da imamo manje od onog drugog. Na duže staze ovakvi zaključci mogu nas navesti da tragamo za promenom partnera, radnog mesta, mesta boravka, gubeći iz vida da promena ne mora nužno da donese poboljšanje već samo novinu.
Konstantno proveravanje i ažuriranje društvenih mreža dodvodi do toga da imamo manje vremena za investiranje u realne svakodnevne odnose. Socijalne mreže zadovoljavaju našu potrebu da budemo informisani i ujedno pružaju nam ustisak da smo sa drugima povezani, a sve to veoma lako, klikom na dugme. Zbog toga ulaganje u realne svakodnevne odnose može nam se učiniti preterano teško i zahtevno. Zanimljivo je da je strah od propuštnja, prema istraživanjima u Americi, prisutniji kod muškaraca nego kod žena kao i da se smanjuje sa godinama. Delim dakle postojim (I share therefore I am) foskula je novijeg vremena kojom se izražava neprekidna potreba za traženjem pažnje i podsećanjem na svoje prisustvo u virtualnom svetu.
Vidimo da je prvobitna uloga socijalnih mreža u konekciji i interakciji zamenjena osećanjem manje vrednosti praznine i izolacije. Neki od saveta za prevazilaženje problema koji se javljaju jesu: smanjenje vremena provedeih na socijalnim mrežama, prihvatanje činjenice da nikada ne možemo imati sve, usresređenost na sadašnji trenutak, negovanje osećaja zahvalnosti zbog onoga što imamo, uživanje u procesu a ne samo u rezultatu, vrednovanje iskustva kao takvog bez obzira na njegovu socijalnu (ne)poželjnost.
Kao što nam je svima poznato više ne znači nužno i bolje, a sreću možemo propustiti uprvo tražeći je.
