Neretko pažnju šire javnosti privuče neka nova video igrica, po pravilu zbog negativnih vesti. U medijima se podigne prašina, skoro svaki kanal koji drži do sebe ima diskusiju na temu štetnosti video igrica, na društvenim mrežama svako iznosi svoje mišljenje na tu temu ili mišljenje na mišljenje druge osobe i tako u krug. To traje par dana, pa se prašina slegne i sve bude zaboravljeno. Do sledećeg incidenta. Ono o čemu se govori daleko ređe jeste da li i koliko video igrice mogu biti korisne.
Benefiti
Benefiti video igrica su polje koje se istražuje od relativno skoro, i još uvek nisu u potpunosti poznati.
Razvijaju različite kognitivne veštine
Mnoge studije su pokazale da video igrice mogu pomoći pri razvoju i očuvanju različitih kognitivnih funkcija kako kod dece, tako i kod starijih. U ovom slučaju prednosti se najviše primećuju kod onih igrica dizajniranih specifično sa ovom svrhom. Na primer, igrica “Let’s face it!” dizajnirana je sa ciljem da pomogne deci sa autizmom da lakše razaznaju lica, a dosadašnja istraživanja pokazuju da to uspešno čini.
Čak i akcione ili avanturističke igrice mogu pomoći u razvoju nekih od prednosti. Na primer, pokazano je da igrači koji igraju akcione igrice bolje razaznaju detalje i imaju razvijeniju vizuo-spacijalnu orijentaciju.
Razvijaju timski duh
Igrice za više igrača (“multiplayer”) povezuju ljude iz čitavog sveta i okreću ih jedne protiv drugih u takmičenju. Mnoge među njima igrače postavljaju u timove. Sve češće se dešava i da se prijatelji dogovore, pa igraju zajedno u istom timu (ili dva odvojena tima). Na taj način oni uče da sarađuju, komuniciraju, kao i da kao prioritet postavljaju uspeh šire celine (tima) od sebe samih. Drugim rečima, uče da budu timski igrači.
U ovakvim igricama, kao i u stvarnim igrama, neko mora da izgubi da bi neko drugi pobedio. Samim tim, igrači uče i da se nose sa porazom, individualno ali i kao tim. Kako i šta mogu iz njega da nauče.
Razvijaju maštu i kreativnost
Postoje igrice čija je poenta igranja da igrači u njima stvaraju: zgrade, porodice… čitave svetove. Pojednostavljujući proces i čineći ga interaktivnim i zabavnim one motivišu igrače da svojom maštom probijaju granice. Osim toga, ljudi koji ih igraju često se skupljaju na različitim forumima i društvenim mrežama. Tamo dele svoja dela, proces kako su do njih stigli ili makar neke savete za početnike. Ovako motivišu jedni druge, kao inspiracija ali na neki način i konkurencija.
Mnoge igrice imaju iza sebe i kompleksnu priču koja ih vodi, ispričanu na maštovit i interaktivan način. One svoje igrače postavljaju u glavnu ulogu tih priča. Na taj način postižu sličan efekat kao i romani ili filmovi: motivišu različite interpretacije, kao i umetnička dela svih vrsta.
Podstiču samopouzdanje
Video igrice imaju opciju koju u često u životu nemamo, ili nam se bar čini da nemamo: da probamo iz početka kad nešto ne uspemo. Tako nesupeh postaje lekcija za sledeći uspeh. Uz to, razvijaju različite veštine od kojih su mnoge već pomenute. Zahvaljujući svemu tome, igrači mogu početi da se osećaju samopouzdanije. Oni osećaju da su veštiji nego što su ranije bili, a pošto neuspeh vide pre kao moguću lekciju manje od njega strahuju. Spremniji su na rizike, koji dalje mogu podsticati samopouzdanje.
Mane
Iako su benefiti video igrica brojni, mane nisu nešto što se sme zanemariti. Možda im se zato pridaje više pažnje. Dok postoji diskusija o tome da li podstiču nasilje, ili samo čine decu i ljude tolerantnijim na nasilje, mnogi drugi aspekti, kao što je na primer zavisnost već su dugo poznati.
Zavisnost
Većina igrica, posebno danas, dizajnirana je tako da želimo da im se vraćamo. Dinamičnost, osećaj uspeha, kao i privlačan dizajn bude u nama prijatna osećanja zbog kojih mi želimo da ih igramo i sutradan. Danas je u mnoge uveden i sistem različitih vrsta lutrije, uglavnom kroz misteriozne pakete koje morate kupiti. Postoji šansa da osvojite neku veliku nagradu, koja Vam je naglašena na početku. Zbog te šanse ljudi sve češće upadaju u dugove, ne zbog klasičnog kockanja, već igrica.
Gore pomenuti benefiti takođe mogu biti i faktor rizika. Ukoliko se, recimo, igrač oseća samouvereno samo u virtuelnom svetu veće su šanse da će u njemu hteti da ostane sve duže i duže. Takođe, mogućnost zamene direktne interakcije i komunikacije u stvarnom svetu onom preko mikrofona i slušalica, a iz udobnosti svoje fotelje ili stolice mnoge zatvori u kuću i na po više dana.
Izolacija
Dok mnogi igrači vole da igraju sa svojim prijateljima, drugi preferiraju da igrice koriste kao način upoznavanja novih ljudi i zbližavanja sa njima. Na taj način dobijaju priliku da ostave prvi utisak po svojoj volji, sakriveni iza ekrana i veštine, što im pada lakše od direktnog kontakta. Postoji, takođe, veliki broj igrača koji uopšte ne igra igrice zbog interakcije, već sami za sebe. Sve ovo ne mora nužno biti loše, čak naprotiv. Međutim, kao što smo videli, igranje može preći u zavisnost. U toj situaciji osoba počinje sve više da se izoluje od svog stvarnog okruženja i da ga zamenjuje virtuelnim. Ova izolacija čini ih nesigurnijim u stvarnim interakcijama, na taj način ih izolujući još više.
Premalo fizičke aktivnosti
Iako postoje igrice koje uključuju fizičku aktivnost, većina njih igra se sedeći. Drugim rečima što više vremena provodimo igrajući igrice to manje fizičke aktivnosti imamo. Ovo može dovesti do mnogih zdravstvenih poteškoća kao što su gojaznost, lošiji san, problemi sa pažnjom isl.
Depresija i anksioznost
Zbog izolacije, manje fizičke aktivnosti i njenih posledica, kao i drugih faktora igrice mogu razviti depresiju i anksioznost kod igrača. Kao još jedna od posledica bude i slabiji akademski uspeh, koji dodatno hrani negativna osećanja. Igrice mogu činiti da se na kratko igrači bolje osećaju, time ponovo zatvarajući krug. 
Igrice, kao i mnogo toga u životu, nisu ni potpuno dobre ni loše. U najboljem slučaju one nisu samo bezazlena eskapistička zabava, već alatka za učenje i razvijanje različitih veština. Isto tako, u najgorem slučaju one nisu samo omanja smetnja već mogu biti veoma štetne. Konzumirajte ih kao dobro vino: umereno.
