Opis dijalektičke bihejvioralne psihoterapije

Dijalektička bihejvioralna terapija (DBT) je posebna vrsta kognitivno-bihejvioralne psihoterapije, koju je psiholog Marša M. Linehan razvila u kasnim 1980-im, da pospeši lečenje graničnog poremećaja ličnosti. Od svog razvoja, takođe je korišćena za lečenje drugih vrsta mentalnih poremećaja.

Dijalektičko bihejvioralna terapija (DBT) predstavlja kognitivno-bihevioralni pristup koji stavlja akcenat na psihosocijalne aspekte lečenja. U teoriji ovaj pristup govori da su neki ljudi skloni da reaguju na intenzivniji i neuobičajen način u nekim emotivnim situacijama, naročito u romantičnim, porodičnim i prijateljskim odnosima. DBT teorija sugeriše da se nivoi uzbuđenja kod nekih ljudi u takvim situacijama može povećati daleko brže nego kod prosečne osobe, dostići viši nivo emocionalne stimulacije, što iziskuje značajni vremenski period da se vrate na polazni nivo uzbuđenja.

Ljudi koji su nekad dijagnostifikovani sa graničnim poremećajem ličnosti doživljavaju ekstremne promene u njihovim emocijama, vide svet u crno-belim nijansama, i čini se da uvek skaču iz jedne krize u drugu. Zbog toga što mali broj ljudi razume takve reakcije – pre svega njihova porodica i imaju detinjstvo koje naglašava i ističe anulaciju (poništenje) – nemaju nikakve metode za suočavanje sa ovim iznenadnim, intenzivne naletima emocija. DBT predstavlja metod za učenje veština koje će pomoći u ovom zadatku.

Karakteristike DBT

Orijentisane na podršku (Orijentisane na međusobno pomaganje): Pomaže osobi da  identifikuje svoje prednosti ,snagu i izgrađuje se prema njima, tako da  se osoba može osećati bolje o sebi i njihovom životu.

Na kognitivnoj bazi: DBT pomaže u otkrivanju misli, uverenja i pretpostavki koje otežavaju život“. Moram da budem savršen u svemu“ „Ako se naljutim, ja sam užasna osoba“ i pomaže ljudima da nauče različite načine razmišljanja koji će život učiniti podnošljivijim: „Ne treba da budem savršen u stvarima, da bi ljudima bilo stalo do mene“, „Svi se nekad naljute, to je normalna emocija“.

Kolaborativna (Zajednička): Iziskuje stalno motrenje (pažnju na) odnosa između klijenata i zaposlenih. U DBT, ljudi se podstiču da rade na problemima u svojim odnosima sa svojim terapeutom, i da terapeut da učine isto sa njima. DBT traži od ljudi da izvrše domaće zadatke, da  odigravaju nove načine za interakciju sa drugima, i da vežbaju veštine poput umirivanja sebe kada su uznemireni. Ove veštine,koje su ključni deo DBT, se uče na nedeljnim predavanjima, obnavljaju u nedeljnim domaćim grupama, i pominju u skoro svakoj grupi. Zasebni terapeut pomaže osobi da uči, primeni i ovlada DBT veštinama.

Generalno, dijalektička bihejvioralna terapija (DBT) se može sagledati kao sadržana od glavne dve komponente:

  1. Individualna nedeljna psihoterapijska sesija stavlja akcenat na rešavanje problema u ponašanju za prošlonedeljna pitanja i probleme (nevolje) koji su se javile u životu osobe protekle sedmice. Samo-štetno i suicidalno ponašanje imaju prioritet, a zatim ponašanja koje mogu da utiču na proces terapije. Takođe se može diskutovati o kvalitetu životnih pitanja i radu na uopštenom poboljšanju života. Individualne seanse u DBT se takođe fokusiraju na smanjenje i suočavanje sa post-traumatskim stresni reakcijama (iz prethodnih trauma u životu) i pomaganje u poboljšanju samopoštovanja i lične slike o sebi.

I između i tokom sesija, terapeut aktivno uči i pojačava o adaptivnom ponašanju, pogotovo dok se javljaju u okviru terapijskog odnosa. . . Naglasak više stoji na podučavanju pacijenata kako da upravljaju emocionalnim traumama, nego na smanjivanju ili izdvajalju istih iz krize. . . . Telefonski kontakt sa individualnim terapeutom između sesija je deo DBT procedure.

Tokom individualnih terapijskih sesija, terapeut i klijent rade na učenju i unapređenju mnogih osnovnih socijalnih veština.

  1. Nedeljne grupne terapijske seanse, generalno u trajanju 2 1/2 sata po sesiji i predvođene su obučenim DBT terapeutom, gde ljudi uče veštine iz jednog od četiri različita modula: uče se interpersonalna (međuljudska) efikasnost, tolerancija na nevolje/veština prihvatanja realnosti, regulacija emocija, i veština (umeće) svesnosti .