Šta podrazumeva mentalna zaostalost?
Mentalna zaostalost je poremećaj koji karakteriše manjak veština neophodnih za svakodnevno nezavisno življenje i funkcionisanje kao i intelektualna funkcija koja je ispod proseka. Ovaj poremećaj počinje u razvojnom periodu pojedinca.
Opšte mentalne sposobnosti koje se ispituju da bi se utvrdila eventualna mentalna zaostalost su rezonovanje, rešavanje problema, planiranje, apstraktno razmišljanje, rasuđivanje, sposobnost učenja kroz instrukcije i iskustvo, i praktično razumevanje. Ove sposobnosti meri stručnjak za mentalno zdravlje kroz posebno napravljene testove inteligencije. Osobe sa mentalnom zaostalošću mogu da imaju problema i sa veštinama neophodnim za svakodnevno funkcionisanje kao što su komunikacija, društveno učestvovanje i nezavisno funkcionisanje bez stalne pomoći.
Ranije se mentalna zaostalost merila testom inteligencije, dok se danas više gleda koliko pojedinac može da odgovori na potrebe svakodnevnog života u odnosu na svoje vršnjake. Stepen mentalne zaostalosti može da bude blag, umeren, ozbiljan, i veoma ozbiljan. Obrazovanje, profesionalno unapređivanje, podrška porodice i individualne karakterne crte kao što su motivacija i ličnost mogu značajno da pomognu pojedincu sa mentalnom zaostalošću da odgovori na izazove svakodnevnog života.
Druga ponašanja koja su karakteristična za mentalnu zaostalost ali ne spadaju u kriterijume za dijagnostikovanje ovog poremećaja uključuju agresiju, impulsivnost, naivnost, pasivnost, sklonost ka samopovređivanju, tvrdoglavost, nisko samopouzdanje, nizak prag tolerancije i visok rizik od samoubistva. Nije neobično da osobe koje pate od mentalne zaostalosti imaju još neki mentalni, neuro-razvojni, zdravstveni ili fizički poremećaj. Na primer, ostali mentalni poremećaji i epilepsija su tri do četiri puta učestaliji kod osoba sa mentalnom zaostalošću u poređenju sa opštom populacijom. Ako je genetski poremećaj taj koji je uzrokovao mentalnu zaostalost, osoba može da ima i fizičke karakteristike tog stanja kao što je na primer Daunov sindrom.
Mentalna zaostalost pogađa oko 1 posto populacije.
Koji su simptomi mentalne zaostalosti?
- Poteškoće pri učenju akademskih veština;
- Manjak radoznalosti;
- Nezrelost u društvenim odnosima u odnosu na vršnjake;
- Poteškoće u regulaciji emocija i ponašanja;
- Neophodna podrška u svakodnevnim obavezama;
- Ograničena upotreba govornog jezika.
Devijacije od onoga što se smatra ,,normalnim” ponašanjem zavisi od ozbiljnosti poremećaja. Na primer, blaga mentalna zaostalost može da bude problem za savladavanje određenih akademskih veština ili rešavanje nekih problema. Veoma ozbiljan stepen mentalne zaostalosti može da dovede do ograničenih sposobnosti govora i potrebu za pomoći kada su u pitanju svakodnevne aktivnosti.
Koji su uzroci za mentalnu zaostalost?
Uzroci za mentalnu zaostalost su brojni, a u mnogim slučajevima i nepoznati. Kada je u pitanju blagi stepen mentalne zaostalosti, on može postati uočljiv tek kada dete krene u školu a nekada čak i kasnije. Takođe, znak da treba otići na pregled je ako porodica primeti nepravilnosti kada su u pitanju motoričke sposobnosti, učenje jezika, i ostale kognitivne veštine koje deluju kao da se ne razvijaju kako treba ili koje se razvijaju sporije u odnosu na detetove vršnjake.
Neki od uzroka za nastanak mentalne zaostalosti su:
- Trauma (prenatalna ili postnatalna) kao što je manjak kiseonika pre ili za vreme porođaja;
- Infekcija (pri porođaju ili postnatalno);
- Moždane anomalije;
- Anomalije hromozoma;
- Genetske anomalije ili nasleđeni poremećaji;
- Neuhranjenost;
- Konzumiranje alkohola, droga, nekih drugih supstanci;
- I ostalo.
Da li postoji lek za mentalnu zaostalost?
Nažalost, ne postoji lek za mentalnu zaostalost, ali uz pravilnu podršku i procenu stanja, osoba može da poboljša kvalitet svog života. Da bi se razvio dobar plan podrške i utvrdio stepen mentalne zaostalosti potrebno je uraditi niz razvojnih testova. Prvi od ciljeva je da se razvije intelektualna sposobnost do najvišeg mogućeg nivoa te osobe i da se ona prilagodi i uključi u što je moguće više društvenih situacija. Specijalna edukacija i treninzi mogu da počnu već u ranom detinjstvu. Zapravo, što pre se počne sa različitim terapijama, veće su šanse da će pojedinac razviti svoj intelekt do maksimuma u odnosu na ozbiljnost njegovog stanja.
