Agorafobija: Šta je i kako se leči

Šta je agorafobija?

Agorafobija podrazumeva jak strah do nivoa užasa od bilo kog mesta na kojem ima mnogo ljudi i sa kojeg bi bežanje u slučaju opasnosti bilo otežano, bilo da su to mala zatvorena mesta ili velika mesta na otvorenom. Kada patite od agorafobije često ćete izbegavati situacije u kojima se možete naći sami van svog doma bez pratnje. Putovanja kolima, autobusom, avionom, kao i to da budete sami na zatvorenim mestima gde ima mnogo ljudi izaziva osećaj intenzivne teskobe kao na primer prodavnice, bioskopi, liftovi i slično. Osobe koje pate od agorafobije se plaše situacija u kojima bi beg bio otežan u slučaju opasnosti ili u situacijama gde smatraju da bi bilo nemoguće pomoći im u slučaju da ih uhvati panični napad.

Da bi se agorafobija smatrala dijagnozom, agorafobične situacije moraju uvek da izazivaju strah i anksioznost koji su mnogo veći od realne opasnosti i taj strah mora da traje minimum 6 meseci. U veoma teškim oblicima agorafobije, potpuno ste onemogućeni da izađete iz kuće.

Uglavnom, osobe koje boluju od agorafobije ograniče svoje kretanje samo na prostore koji stvaraju osećaj sigurnosti dok sve van toga izaziva anksioznost i paniku. Kvalitet života ljudi koji pate od agorafobije je duboko oštećen njihovim stanjem. Neki su potpuno onemogućeni da rade i moraju da se oslanjaju na članove porodice kada je u pitanju odlazak u prodavnicu ili odrađivanje različitih kućnih poslova. Sa agorafobijom možete da budete vezani za kuću godinama, što vas onemogućava da ostvarite normalne društvene i romantične veze.

Ko oboljeva od agorafobije? 

Otpilike oko 1.7% adolescenata i odraslih imaju zvanično dijagnostikovanu agorafobiju. Žene dva puta češće oboljevaju nego muškarci. Prvi simptomi se javljaju u kasnom tinejdžerskom dobu ili dvadesetim godinama, iako agorafobija može da se javi i u detinjstvu. Misli i strahovi imaju tendenciju da se menjaju sa godinama. Agorafobija je praćena i drugim poremećajima kao što su anksioznost, depresija, panični poremećaj ili neke druge vrste fobija. U većini slučajeva patićete neko vreme od agorafobije pre nego što razvijete panični poremećaj.

Šta podrazumeva agorafobija?

Agorafobija podrazumeva:

• Strah ili anksioznost od toga:

1. 1. Da budete sami van kuće;
   2. Da koristite gradski prevoz;
   3. Da budete u zavorenom prostoru (radnje, bioskopi);
   4. Da stojite u redu ili da budete u gužvi;
   5. Da budete na otvorenom prostoru (pijaca, parking);
   6. Da budete na mestima gde je beg u slučaju opasnosti otežan;
   7. Aktivno izbegavate sve situacije koje izazivaju strah i anksioznost.

• Vezanost za svoj dom duži vremenski period;
• Zavisnost od drugih ljudi kada je u pitanju izlazak iz kuće;
• Anksioznost i učestali panični napadi;
• Korišćenje alkohola ili sedativa da bi se borili sa svojim stanjem.

Šta uzrokuje agorafobiju?

Kao i sa većinom poremećaja, nije tačno poznato šta uzrokuje agorafobiju. Vrlo verovatno postoji povezanost životnog iskustva, psiholoških odlika, i genetskih faktora. Agorafobija može da bude i nasledna u 61% posto slučajeva što je čini fobijom sa najvišim stepenom naslednosti koja postoji. Stresan događaj u prošlosti pojedinca takođe može da bude okidač kao na primer pljačkanje, ili smrt bliskog člana porodice.

Kako se leči agorafobija?

Lečenje agorafobije može da bude veoma uspešno. Preporučuje se rad sa psihoterapeutom da bi se smanjila anksioznost, da bi se naučile tehnike relaksacije i disanja, i da bi se otkrio pravi uzrok agorafobije. U 75% slučajeva psihoterapija se pokazala uspešnom. Prvo se osoba uči tehnikama relaksacije, onda slede tehnike imaginacije gde osoba zamišlja različite situacije kojih se plaši krećući od najslabije do najjače. Onda se primenjuje terapija izloženošću. U pitanju je bihejvioralna terapija u kojoj, uz pomoć stručnjaka, osoba biva izložena svemu onome čega se plaši postepeno da bi shvatila da se ništa strašno neće desiti. Uspeh tretmana zavisi od toga koliko je fobija jaka.

Kognitivno-bihejvioralna terapija i REBT psihoterapija su se do sada pokazale najuspešnijim, jer imaju najmanji procenat vraćanja fobije nakon završetka rada sa pacijentom. Otežavajuća okolnost psihoterapije leži u tome da su nekada neki oblici agorafobije toliko ozbiljni da osoba ne sme čak ni da izađe iz kuće da bi došla do terapueta. U tom slučaju terapeuti, u početku, odlaze kod pacijenata ili ih namerno izvode na mesta kojih se strašno boje da bi im pomogli da se bolje suoče sa svojim strahovima. Na ovaj način pacijent može da uvidi da realna opasnost ne postoji i fobija počinje da popušta.

Što se tiče lekova, najčešće se preprisuju antidepresivi tj. selektivni inhibitori preuzimanja serotonina i benzodiazepini. Određivanje terapije lekovima se zasniva na individualnim potrebama pacijenta. Lekovi iz grupe selektivnih inhibitora preuzimanja seretonina se koriste i za lečenje paničnih napada, društvenih fobija, depresije, opsesivno-kompulzivnog poremećaja i slično. Ovi lekovi obično kreću sa malim dozama koje se postepeno povećavaju. Benzodiazepini deluju odmah i uglavnom ih pacijenti dobro tolerišu. Međutim, ne preporučje se pacijentima koji imaju problema sa drogom ili alkoholom jer mogu da stvore zavisnost od leka. Tretmani benzodiazepinima traju od 6 meseci do godinu dana. Ako ste primetili i najmanje znakove agorafobije, nemojte da se ustručavate da se odmah obratite za stručnu pomoć. Što pre krenete sa lečenjem, pre će kvalitet vašeg života porasti i nećete dopustiti da se nađete u situaciji u kojoj ne možete da izađete iz kuće bez pratnje vama bliske osobe.