Da li se i na koji način tehnologija može koristiti u terapijske svrhe, jedno je od aktuelnih pitanja. Sa razvojem tehnologije sve smo bliži multidisciplinarnom pristupu – pristupu koji koristi znanja iz neuronauka, tehnološka dostignuća i psihoterapijske tehnike. Uspešan primer koršćenja tehnologije u psihoterapijskom radu predstavlja VR Exposure Therapy. U prevodu na srpski jezik – terapija izlaganja uz pomoć virtuelne stvarnosti.
Virtuelna stvarnost kao lek
Terapija izlaganja uz pomoć virtuelne stvarnosti podrazumeva izloženost situacijama koje pobuđuju visok stepen anksioznosti, ali u virtuelnoj stvarnosti. Virtuelna stvarnost predstavlja simulaciju realne situacije. Na primer, ukoliko pacijent ima fobiju od vožnje avionom ili strah od javnog nastupa simulira se situacija letenja ili izlaganja pred kolegama. U prvom slučaju, uz pomoć 3D simulacije, klijent bi imao doživljaj da je u avionu. U drugom slučaju klijent bi imao doživljaj da je pred kolegama ili nekim drugim auditorijumom. Sve ono što je karakteristično za datu situaciju, poput različitih pozadinskih šumova (škripa stolica, šuškanje papira, zvuk pisanja…) je takođe prisutno. Osim što auditivno i vizuelno oslikava situaciju javnog nastupa, 3D tehnologija pruža nam i osećaj da se i fizički nalazimo u datom prostoru.
Kao što možemo videti, izlaganje u virtuelnim situacijama preporučljivo je za lečenje anksioznosti i fobija (fobija od vožnje liftom, fobija od zmija ili drugih životinja, strah od visine, socijalna anksioznost..).
Bitno je napomenuti da postoji više vrsta izlaganja: izlaganje u imaginaciju, u virtuelnoj stvarnosti i u realnosti.
S obzirom da ljudi teže da izbegavaju situacije u kojima se osećaju anksiozno, ovo ih može omesti u obavljanju svakodnevnih ili željenih aktivnosti. Stoga, veoma postepeno i u dogovoru sa terapeutom, klijenti se izlažu pomenutim situacijama i na taj načn prevazilaze osećaj anksioznosti.
Važno je napomenuti da je postepenost u izlaganju ključna, stoga se ne preporučuje samostalno izlaganje koje nije deo psihoterapije. Uz pomoć terapeuta klijent bira one situacije koje su u datom trenutku dovoljno izazovne, ali nisu previše stresne ili traumatizujuće. Terapeut i klijent se pipremaju za izlaganje i kijent u dogovoru sa terapeutom bira vrstu izlaganja. Terapeut sa svoje strane uči klijenta o prirodi anksioznosti i važnosti izlaganja u prevazilaženju ankioznosti i fobija. Na taj način klijent ostaje motivisan da savlada prepreke i nastavi izlaganje sve dokle god ne prevaziđe emocionalni problem.
Pogled u budućnost
Pomenuti primeri otvaraju brojna pitanja i nove mogućnosti za korišćenje virtuelne stvarnosti u terapiji. Pokazano je da se virtuelna stvarnost može koristiti i u smanjenju bola kod fizičkih povreda. Možemo pretpostaviti da virtuelna stvarnost može biti potpora u radu sa pacijentima koji su pretrpeli moždana oštećenja, usled povreda ili šloga. Interesantno bi bilo istražiti upotrebu virtuelne stvarnosti pri usvajanju motornih veština nakon anatomskih povreda. Osim toga, virtuelna stvarnost može se koristiti ne samo u radu sa odraslima, već i u radu sa decom. Stoga je važno da nastavimo da proučavamo načine na koje naš mozak interaguje sa tehnologijom, kako bismo mogli da unapredimo i poboljšamo mentalno i fizičko zdravlje pojednica.
