O.L.I metod

Šta je O.L.I. metod?

O.L.I. je akronim od definicije ovog psihoterapijskog pravca: otkrivanje lične istine otklanjanjem lažnih informacija.

O.L.I. metod je integrativni psihoterapijski (savetnički i koučing) pravac sa bazično psihodinamskom orijentacijom. Teorijski je zasnovan na integraciji saznanja četiri psihoanalitičke psihologije: psihologije nagona („klasična psihoanalitička teorija“), ego psihologije, psihologije objektnih odnosa i self psihologije.

Osnovu za integraciju različitih teorijskih okvira, metoda i tehnika, pruža model 8 bazičnih emocionalnih kompetencija. Osnovna postavka O.L.I. metoda je da se osoba ne može promeniti ako se ne razviju ili deblokiraju njene osnovne bazične sposobnosti za obradu emocija, softveri kojima naša psiha obrađuje emotivne informacije. „Kvarovi“ u tim izvršnim programima dovode do disfunkcionalnih emocija, pogrešnog opažanja i tumačenja odnosa sa sobom, drugima i svetom.

Terapijske tehnike različitih pravaca se uključuju u rad sa klijentom ako one mogu da doprinesu razvoju određene bazične emotivne sposobnosti. To je osnov za integraciju tehnika iz različitih pravaca, bilo da potiču iz psihodinamske, bihejvioralne ili neke druge orijentacije.

Šta su bazične emotivne kompetencije?

1. Sposobnost za neutralizaciju je sposobnost čoveka da održi svoje mišljenje razumnim tako što neutrališe svoje instiktualne energije (seksualnu i agresivnu) pretvarajući ih u neutralnu energiju koja služi rešavanju problema, razumnom mišljenju i dolaženju do cilja.
2. Mentalizacija je mentalni proces pomoću kog neka osoba implicitno ili eksplicitno tumači svoje ili tuđe postupke kao smislene na osnovu intencionalnih psihičkih stanja kao što su želje, potrebe, osećanja, verovanja i razlozi.
3. Celovitost objekta je sposobnost doživljavanja i prihvatanja druge osobe (ili nekog željenog cilja, posla, aktivnosti) kao celine. Sposobnost da budemo svesni i dobre i loše strane onoga što volimo i želimo. Sposobnost da to prihvatimo. Nijedna osoba ne može zadovoljiti sve naše potrebe i ne može ih zadovoljiti uvek. To ne može ni neki naš željeni cilj. Sve u sebi nosi i dobre i loše strane. Zadovoljava i frustrira. To je, ujedno, i sposobnost da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće, sa vrlinama i manama.
4. Kad kažemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta, to zapravo znači da je njena veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije rečeno, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi“. Nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki naš cilj: posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko.
5. Sposobnost tolerancije na ambivalenciju je sposobnost da se tolerišu oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima, uz predominaciju pozitivnih osećanja. Sposobnost osobe da se opredeli, odluči, krene ka ili od nečega.
6. Ako imamo sposobnost da izađemo na kraj sa neprijatnostima koje nezadovoljenje nekih naših potreba izaziva u nama, onda smo tolerantni na frustraciju.
7. Razvijena volja je sposobnost ulaganja kontinuiranih napora u ostvarivanje razvojnih ciljeva – sposobnost osobe da se razvija u samostalnu individuu. Duboka, unutrašnja usmerenost (intencionalnost) ka cilju, ka promeni.
8. Inicijativa je sposobnost da se preduzme odgovornost za otpočinjanje nečega, sposobnost da se pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad osoba prepozna i uradi ono što misli da treba pre nego što to neko traži od nje.

Ove sposobnosti su, kao atomi, u sprezi i međudejstvu, stvarajući složenije „molekule” psihe: sposobnosti za ljubav i rad.

Zašto je važno razvijati bazične emotivne kompetencije?

Bez bilo koje od bazičnih emotivnih kompetencija psiha je defektna. Sposobnost osobe za ljubav i rad je oštećena.

Bez razvijene neutralizacije i mentalizacije osoba je u vlasti svojih nagona, impulsivna, iracionalna i neartikulisana. Ima doživljaj „to je jače od mene“, „obuzelo me“, „moram to da dobijem ili uradim po svaku cenu… ne mogu da mislim o posledicama“ i sl.

Bez sposobnosti za celovito doživljavanje druge osobe (objekta), doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla. Osoba je nerealna, idealizuje, pa se razočarava. Započinje nešto sa euforijom, pa odustaje ili se okreće protiv toga.

Bez konstantnosti objekta, osoba je „nestabilna“, zavisna od drugih, „ne može sama”. U svojim emotivnim vezama teži posedovanju ili kontroli voljenog objekta, stalnoj fizičkoj prisutnosti ili gubljenju osećanja, čim objekt ljubavi nije tu ili ne zadovoljava neku potrebu. Osoba je „kratkog daha”, ima velike oscilacije radnih sposobnosti, očekuje uspeh preko noći. Gubi volju kad ne ide lako, kad nema nagradu za aktivnost odmah, kad je zadovoljstvo odloženo.

Bez tolerancije na ambivalenciju osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i „preseče“, da se opredeli i donese odluku. Ona radi, ali tako da poništi ono što radi ili jedan dan voli, drugi dan mrzi. Postaje perfekcionista, toliko „dobro“ želi da nešto uradi da, na kraju, ne uspe da zadovolji sopstvene standarde, pa odustane ili joj se smuči ili joj je toliko teško da se jedva natera… stalno je zabrinuta za posao i to je toliko opterećuje da joj se i ne upušta u posao. Ili može da smatra da je nešto toliko teško i komplikovano, pa je jednostavnije da to obezvredi i ubedi sebe da to i ne želi.

Bez tolerancije na frustraciju, osoba nema imunitet na frustracije koje donosi život, ljubav i rad, „puca pod pritiskom“ i negira psihološku želju za rastom i razvojem, kako bi izbegla anksioznost usled nemogućnosti da se izbori sa frustracijom, pa „živi kroz uspehe drugih“.

Bez volje, osoba je kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve, pa stoga parazitira na račun drugih ili se protivi volji drugih, onome što se „mora“, odbija da prihvati ono što je nužno za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, jer to doživljava kao nametnuto.

Bez inicijative osoba je reaktivna, nema „ključ“ za svoj „motor“, potrebno je da je pokrene neko drugi, čeka da „joj se kaže”, da neko drugi počne, ima averziju prema svakom riziku, nepoduzetna je. Može i da pokreće stvari, ali pri tome ne vodi računa o drugima, nameće svoje aktivnosti, ne dozvoljava drugima inicijativu… Eksploatiše druge, bezobzirna je… mora u svemu da bude prva. Nema osećaj za uzajamnost.

Kako se O.L.I. metod primenjuje na rad sa klijentima?

Ukoliko ste se prepoznali u nekim od gornjih opisa, vreme ja da poradite na razvoju svojih emotivnih sposobnosti, jer nećete moći da imate zreo odnos prema radu ili doživite pravu ljubav i pronađete životnu sreću.

O.L.I. psihoterapeut radi u dve ravni: ravni sadržaja i ravni procesa. Slušajući sadržaj koji klijent iznosi, razgovarajući sa njim o tom sadržaju, životnim događajima, njegovim odnosima, ljubavi i radu, O.L.I terapeut posebnu pažnju obraća na obrasce koje klijent primenjuje, na tipične načine na koje obrađuje svoja iskustva i emocije koje ta iskustva izazivaju.

Pri tome primenjuje tehnike različitih psihoterapijskih pravaca (psihoanalize, geštalt terapije, transakcione analize, N.L.P, „fokusiranja“, R.E.B.T…) u kombinaciji sa tehnikama nastalih u okviru O.L.I. metoda kao što su O.L.I. protokoli za razvoj ličnosti — „Životne strategije“ i „Autentična ličnost“, „Protokoli za razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija“, „Emotivno računovodstvo i psihološka matematika“ itd.